Песник апсурда

Пише: Милица Краљ

Непосредно после продора неомодернизма у поезији, средином педесетих година јавља се ново струјање и у прози и драми: под свежим утицајем савремене западне лектире, писци тадашње младе генерације пишу романе, приповетке и драме у хоризонту књижевности егзистенцијализма и апсурда. Сличности са моделима нису само стилске него и садржајне и идејне.

Аутори су тадашњи двадесетогодишњаци (Миодраг Булатовић, Радомир Константиновић, Бора Ћосић, Ђорђе Лебовић, Александар Поповић, Велимир Лукић), које ће од почетка шездесетих следити мало млађи писци (Борислав Пекић, Бранимир Шћепановић,  и – донекле – Милован Данојлић, а касније Душан Ковачевић).

Бранимир Шћепановић је већ првим кратким  романом „Уста пуна земље“ означио прекретницу на тадашњој књижевној сцени. Појава овог необичног романа 1974. године (о прогону и заслепљујућој мржњи, о суровим прогонитељима и непостојећој кривици прогоњеног, о свету једва појмљивом на хоризонту реалности… ), дакле, пре равно четрдесет и три година означила је празник савремене српске литературе.

Ретко је који роман, као Шћепановићев, изазвао толико велику  знатижељу наше читалачке и критичке јавности, али и интересовања у иностранству.

У едицији „Савремени писци“ овај роман је преведен на француски језик, а одмах потом изашао је критички приказ у октобарском броју француског“Либерте-а“ 1975. коју потписује Луи Кивер, где, између осталог, каже да је ово дело, дубином својих мисли и снагом која непрестано из њега извире, као и својом основном тематиком и лепотом поетског израза, књига која читаоца води до једне фундаменталне литературе.“

Швајцарски критичар Ричард Гарзалони у лозанској „Јутарњој трибини“ у рубрици „Културне актуелности“ истиче да је роман “дело које заслужује изузетну пажњу читалаца и да је Шћепановић један од аутора који нас стално изненађују једном скривеном комплексношћу којој једва да можемо да ухватимо премису, а својим једноставним и поетичним стилом уводи нас у једну само привидно једноставну причу. Тај исти стил одводи нас  даље до једне области где више не знамо за шта да се поново ухватимо, где као да имагинарно са неком  узвишеном лакоћом даје руку реалном, да би нас подигао до новог сна, а затим нас вратио у реалност, у реалност човекове земље која је уствари метафизичка стварност.“

Непрепричив садржај романа“Уста пуна земље“ дотиче се у површинском делу бесмислене хајке двојице ловаца за незнанцем који је сишао из воза и који бежи од хајкача. Испод видљивог и очигледног дела разастире се пунозначна мрежа апсурда.

Безимени јунак ове прозе после сазнања да је неизлечиво болестан бежи из болнице, пење се у воз и одлази у завичај да тамо дочека смртни час („Да је могао  у том часу, из помрчине у коју је све потонуло, опет извући неку слику детињства, неко ишчезло лице или одавно заборављени глас, можда би лакше појмио своју неочекивану одлуку да мре у завичају. Али ничег није био у стању да се сети. Ништа му се више није одазивало.“)

На другој страни као антипод страшној усамљености главног јунака „увијени у грубу вунену ћебад“ лежала су два ловца у омамљујућем августовском мирису шуме и ишчекивању сна. Изненадна неочекивана појава непознатог човека испред њиховог шатора изазива у ловцима нелагодност и ишчекивање да им упути било какву реч.

Мајсторским приповедним поступком Бранимир Шћепановић кроз две напоредне равни прича две приче- причу прогоњеног и причу прогонитеља које ће се укрстити у сцени умирања прогнаника. Потмули глас који допире из дубине земље, из затомљених простора времена, из неодгонетнутих тајни тамног вилајета, преобликује се у глас предака, у лелек којим  ће прогнаник означити и сопствени  коначни нестанак. Та земља којом је прогнаник напунио уста одвешће га у своје тамно ждрело, у разјапљену раку тешку и лепљиву попут камених негви које се стежу око немоћног и слабашног тела.

Огласиће се у задњем предсмртном трену напуштени завичај, зов изгубљеног детињства, жудња за бившим животом, жуђени свет, немогућност лепоте и сваке животне смислености у затвореном кругу судбинском из кога нити има, нити може бити излаза: А „ сва она забита месташца Црне Горе која је сузама, патњом и крвљу урезао у своје срце као у земљописну карту, а међу њима нарочито Бријество, срасло за потамнели камен из чијег се стаменог ткива одувије очајнички отимају смокве, пелин и кошћеле; прашњава Горица и Ждребаоник; хладна и притајена Зета, у чијим је зеленим недрима сад могао да ухвати одраз оног свог неповратно ишчезлог лика; Загарач, изгубљен у тишини, прецветалим драчама и дивљем шипку; усмрдели вирови Сушице крај којих је заглушен жабљим крекетањем, чувао краве; чисто море крај Петровца и Будве где је понекад чак био и срећан…“

Најпревођенији писац

Бранимир Шћепановић је рођен у Подгорици 19. априла 1937. године, где је завршио основно и средње гимназијско школовање. Књижевност је студирао у Новом Саду и Београду, где је и живео. Преминуо је 30.новембра 2021.године у Дому за старе на Бежанији.

У књижевности се Шћепановић јавио веома млад, као изворан и од књижевне критике прихваћен таленат. У свом раду првенствено се огледао у новели и роману, али исто тако и у драми и сценарију.

Један је од наших најпревођенијих писаца (дела су му обављивана на преко тридесет светских језика). Нека од њих као „Уста пуна земље“ у појединим преводима доживела су чак по 4-5 издања.

Заступљен је у 30 светских  антологија савремене прозе.

Добитник је прве награде „Књижевних новина“, Октобарске награде града Београда, две Златне Арене за филмски сценарио за филм „Пре истине“  и „Сутјеска.“

Редовни је члан Друштва француских писаца.

Бранимир Шћепановић је објавио следећа дела:

Пре истине (приче), „ Младо поколење“, Београд 1961; Срамно лето (роман, 1965),Уста пуна земље (роман)1974; Смрт господина Голуже (приповетке, 1977)

Искупљење (роман, 1980), Новеле (1982).

Написао је сценарије за следеће филмове: Лелејска гора (1968), Пре истине (1968), Зазидани (1969), Како умрети (1972), Сутјеска (1973), Смрт господина Голуже (1982) и Време леопарда (1985).

Антологијски избор Љубише Јеремића “Нова српска приповетка,“  (Књижевна омладина Београд, 1972.) доноси две Шћепановићеве приповетке: „Крик“ и „Оно друго време“.

Приређивач истиче да његова књига садржи приповетке које најбоље представљају тематски опсег и уметничке домете једног од истакнутијих токова наше савремене књижевности увршћене најбоље од приповедака и најизразитији међу приповедачима. Поред Шћепановића ту су Миодраг Булатовић, Антоније Исаковић, Момчило Миланков, Живојин Павловић, Јаков Гробаров, Трипо Ћапић, Драгослав Михајловић, Видосав Стевановић, Милисав Савић, Мирослав Јосић Вишњић, Милица Мићић Димовска…

Новела„Смрт господна Голуже“ преведена је на 24 језика и заступљена у многим антологијама код нас и у свету. Као једини прилог из књижевности са простора бивше Југославије, међу 25 прича из света, у Америци, у збору Charlesa Angolfa, 1969; у антологију од 16 приповедака, која је у избору Петера  Браска објављена 1976. у Данској, као и у антологији словенских књижевности објављеној 1980. у Америци.

По овој новели чешки композитор Зденек Лукач 1970. компоновао је истоимену оперу, а Градски театар у Шартру 1991. поставља на сцену истоимену драматизацију и са том позоришном представом гостује више пута у Паризу и другим  градовима Француске. Најзад, по овој новели снимљена су и два целовечерња играна филма: први у југословенско- словачкој продукцији и други 19917. у америчкој продукцији под насловом  ЈULIAN PO у режији, Alana Wade-a са Кристијаном Слејтером у главној улози.

Новела “Оно друго време“ објављена је и у заједничком издању са Л. Андрејевим и Б. Пилњаком у Bibliotheque fantastique (Trois recits fantastique slaves) у издавачкој кући L’age d’ homme, Lansamme, 1977.

Књижевно вече у Подгорици

Лета 2004. године (нисам сигурна беше ли то јун или јул) господин Брана Шћепановић имао је вече у овдашњој библиотеци „Радосав Љумовић“  .

Отмен, господствен, леп, у мноштву оних који беху дошли да га виде и чују, говорио је о поетици апсурда, о стиду због могућег, ничим заслуженог спасења, о делу кроз које упркос својеврсном осећању немоћи, залудности и халуцинантној угрожености, просине искра доброте и саосећања.

Привидно удаљен од свеколиког беса и буке света, а ипак у самом средишту поражавајуће драме, стравичне људске усамљености и преиспитивања о смислу и бесмислу бивања, смирено, одмереним реченицама обзнањивао нам је ону недокучиву и скривену мрежу списатељске магије.

Сусрет са песником „камијевског и кафкијанског апсурда“ доживела сам готово као ритуални чин у храму апсолутне посвећености јединственој изабраној речи чије узнемирене и заковитлане нити повлаче за собом друге од којих вештом руком твори снолики савршени круг савршене приче.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: