Илустрована књига неба

Пише: Војислав Гледић

Звијезде нијесу насумице и хаотично разбацане по ноћном  небу. Напротив, изгледају  као да су груписане у поједине јасно уочљиве и препознатљиве ликове  који се временом не мијењају. Иако се читаво небо, као цјелина,  непрекидно равномјерно окреће једном у току 24  сата (што је, заправо, одраз стварног Земљиноиг обртања око осе), међусобан распоред звијезда остаје у веома дугим временскиим интервалима потпуно непромијењен. То је и био глави разлог што су звијезде још од најстаријих времена називане „стајачице“ или „некретнице“. Заправо, и ови објекти се крећу великим брзинама, које  достижу и до неколико десетина или стотина километара у секунди, али због њихове огромне удањености, ова кретања се на небу могу уочити тек након више хиљада година. Ово важи за посматрања голим оком, док се помоћу великих и прецизних   астрономских инструмената те промјене могу не само јасно пратити, него и веома тачно  мјерити.

Карактеристичне групе звијезда, које се могу увијек видјети као једна непомијењена цјелина, биле су у готово у  истом облику познате и старим посматрачима неба. Те карактеристичне групе, које изгледају попут илустроване књиге небеског свода, добила су назив сазвјежђа или констелације. Стари културни народи су у тим сликама видјели инкарнацију божанског свијета што је условило и имена која су тим „сликама“ давана. Стари Грци су изглед сазвјежђâ повезали  са својим митовима и легендама, али и са неким другим за њихов живот важним  појавама, животињама или стварима. Грчки називи за сазвјежђа су остала сачувана, али  се временом мијењала величина неба коју је свако од њих заузимало. И данас се на небу  налазе Велики и Мали медвјед (у нашем народу познати и под именима Велика и Мала кола), Касиопеја, Цефеј, Пегаз, Персеј, Ован, Орао, Близанци, Орион и др. То су називи који су остали сачувани и у савременој науци као доказ значаја који су стари Грци имали у развоју науке, културе и цивилизације.

Због Земљиног годишњег обртања око Сунца, као и нагнутости планетине обртне осе у односу на раван њене небеске путање (еклиптике),  изглед звјезданог небеског свода  се стално мијења. Један мањи број сазвјежђа се може видјети током читаве године, додуше не на истом мјесту у исто доба ноћи, док се највећи број њих повремено појављује над хоризонтом. Стога је извршена  подјела сазвјежђа према њиховој видљивости током године из наших крајева (умјерене сјеверне географске ширине). Она сазвјежђа која се виде током читаве године називају се циркумполарна, а најпознатија међу њима су Велики и Мали медвјед, Касиопеја, Цефеј и Змај.  На крају „репа“ Малог медвједа (или  „руде“ Малих кола) налази се звијезда Сјеверчњача или Полара у чијој близини је сјеверни небески пол (што је добро знати ради ноћне оријентације). Остале констелације  се дијеле на четири групације, и то: прољећна, љетња, јесења и зимска група сазвјежђа. Посебно се издваја група од 12 сазвјежђа око еклиптике која се називају зодијачка или зодијак (дуж којих се крећу планете и друга тијела Сунчевог система).