• Поглед

Бока Которска има културну аутономију чак и кад је не тражи

1 min read

6 година ‎ ИН4С

Никола Маловић је, не рачунамо ли класике попут Сима Матавуља који је предавао италијански језик у Српској поморској школи у Херцег Новом – најнаграђиванији српски обални писац, ималац 10 наград

Никола Маловић, фото: Матија Крстић

Никола Маловић је, не рачунамо ли класике попут Сима Матавуља који је предавао италијански језик у Српској поморској школи у Херцег Новом – најнаграђиванији српски обални писац, ималац 10 награда, аутор је два романа, неколико збирки прича, новела у драмској форми, есеја, биографија, фотомонографија… Обновитељ је најстаријег регионалног класичног књижарства (Јово Секуловић, Херцег Нови, 1898), издавач је, и уредник едиције „Бокељологија“ књижарске и издавачке куће Књижара Со. Једанаеста је генерација оних који су у Боку Которску дошли 1694. г, недуго послије ослобађања Боке од Турака.

Колико дуго сте ви, заправо, писац?

Прошле године сам заборавио да прославим 20 година списатељске каријере. Отприлике је баш толико потребно: 20 година да се направи једна пристојна каријера. За петину вијека догоде се писцу прве озбиљне награде, догоде се сусрети са читаоцима који су ваш роман прочитали по фасцинантних 10 пута, догоде се тренуци када плачете док завршавате неки текст, као ономад кад сам затварао причу о бокешкој Пенелопи, Јацинти Миовић Кунић (19. в), која је 25 година чекала мужа да јој се врати са мора, у Перасту, радећи на гоблену што га је завршила властитом сиједом косом. Мужа поморца није дочекала, а ослијепила је на крају. Иза ње је остао уникатни гоблен који представља копија острвске иконе Госпе од Шкрпјела, са 700 убода по квадратном центиметру, при чему је Вилеров гоблен у однсоу на Перашки гоблен дјечја игра.

Књижевни кругови шапућу о вашем новом роману? О чему се ради? Које границе сада помијерате?

Биће то „Галеб који се смеје – роман зе децу и одрасле“, с екавским насловом, написан у потпуности на српској ијекавици, што у овом књижевно-историјском тренутку има смисла.

Главни јунак је галеб Симон, највећа медитеранска птица, Larus cachinnans, који живи на Мамули, пустом острву на улазу у Залив, одакле ће њега и све његове отјерати машине Агенције за развој да би на острву које је некад било концентрациони логор, у коме су тамновала дјеца, постао луксузни хотел, мјесто за одабране. Догодиће се љубавна прича са галебицом Аном, која је из Котора, чији преци памте Немањиће. И још много тога ће се збити у овој ангажованој бајци у којој ће се као писац који у сваком свом роману помиње галебове – појавити и Никола Маловић на прагу херцегновске Књижаре Со!

Многи вас питају: да ли ћете увијек тематски остати у Боки Которској?

Упорно одговарам да не знам што би српска књижеввност добила тиме ако бих се ја тематски дислоцирао, премда, што вријеме више пролази, све је логичнија моја трансформација у аутора који на море гледа можда из неког континенталног ракурса, или га пак тек помиње – будући да нема бића на Планети које нема море у уму.

Немојмо се заваравати: нема много романа који на маестралан начин третирају море. Чикам читаоца да као из пушке наброји 10 наслова са морском или поморском тематиком: 20.000 миља под морем, Робинсон Крусо, Старац и море, Моби дик…?

Зашто сте одбили понуду Министарства културе Републике Србије да прошле године представљате српску књижевност, прво у Пекингу, а онда у Москви?

Зато што желим да докажем како је теза по којој сам градио главног јунака романа „Лутајући Бокељ“ била истинита и програмска. Моје награде нису поза. Људи ће моју књижевност тек послије оваквих тешких одлука да схвате заозбиљно. Одисеј је познатији по својим лутањима од његове друге праве суштине, да родну Итаку уопште не напушта. Желим властитим животом да докажем снагу центипеталне силе, те да живот проживим у најљепшем Заливу на свијету, без обзира колико ме то коштало по питању међународне каријере.

Сваки читалац овог интервјуа зна да би 100%, а не 99,9% писаца објеручке прихватило позив да отпутује и у Пекинг и у Москву.

Да сам отишао, по свој бих се прилици и у Кини и у Русији повезао с многим који би похрлили да ме као аутора романа „Једро наде“ почну позивати на толико много мјеста на која напросто не бих стигао да будем, па је боље у почетку признати оно што је свима алогично осим Одисеју, а то је да декларативно не путујем.

Као ријетко који роман у савременој српској књижевности, ваш роман „Једро наде“ је преведен на руски и на енглески? Сва та издања објавила је Лагуна, и ставила их у све излоге. Не само да сте ви први домаћи аутор који је Лагуни донио прву домаћу књижевну награду, „Лаза Костић“, него сте и први коме је Лагуна објавила дјело на српском, и на још два језика?

Тако стоје ствари. Од преко 300 домаћих аутора, ја сам Лагунин аутор бр. 009. То ће рећи да сам са Дејаном Папићем, Лагуниним мастермајндом, писац који доживљава нарочиту част свакипут када он размакне сва Лагунина времена само да бисмо се периодично видјели, и поразговарали увијек на исту тему: како даље, и како боље.

Јер, књижевност ако не напредује, она назадује. Као и каква фирма, па била она и издавачка кућа. На крају, као и човјек појединац. Ко не напредује, он назадује.

Роман „Једро наде“ објављен је на три језика, у маестралним преводима Ане Ростокине на руски, и Ели Гилић на енглески. Моје обално књижарско искуство потписује феномен по коме сваки Западњак, посебно Енглез, на помен наслова „Sail of Hope“, купује роман чим чује да говори о феномену најпознатијег, најсексуалнијег и најавантуристичкијег модног дезена на свијету, а то је морнарска мајица.

Имате спомен-плочицу испред собе бр. 308. у београдском хотелу „Касина“ на Теразијама. На тој плочици која је временом постала куриозитетан не само књижевни него и туристички артефакт, пише: „У овој соби борави Никола Маловић, награђивани српски писац из Боке Которске.“ Како вас Црна Гора вага као српског писца из Боке данас?

Црна ме Гора игнорише. Симболично каже ли се, и због тога што на спомен-плочици не пише да сам награђивани писац из Црне Горе, него из Боке Которске. Ми Црногорци нисмо, него Бокељи. Године 1813, Црна Гора се у капетанском мјесту Доброта, са једнаким бројем брдских и обалних представника, са митрополитом Петром Првим Петровићем Његошем као предсједавајућим – ујединила са Боком Которском. На равним основама имали смо државу са Црном Гором. То ваља знати, као и то да смо се 1918. директно ујединили са Србијом, као и то да смо са пиштољем на челу, персонификујем, 1945, силом, дакле недемократски, припојени Црној Гори. Ове године, од амебах, славимо 75 година од живота у савезу са Црном Гором.

Можда би природније и праведније било да као и 1813. данас будемо Црна Гора и Бока Которска?

Да ли се залажете за самосталност и сувереност Боке Которске? Или бар за културну аутономију унутар Црне Горе?

Не. Културну аутономију Бока Которска има чак и кад је не тражи. Црногорска дјеца зину кад виде Котор. И ја зинем, свакипут кад родном граду дођем на поклоњење, јер је толики которски културни магнетизам. Вита Которанин, Србин римокатолик, изградио је у 14. вијеку са својом неимарском екипом своме краљу Стефану Дечанском Високе Дечане – највећи споменик српског средњег вијека. У Котору је столовао Стефан Немања. Котор је би главна лука наше средњовјековне државе.

Не залажем се за самосталност и сувереност Боке Которске јер би таква заливска држава постала такође феуд, и претворила се, у морском огледалу, у данашњу Црну Гору. Постала би нечије приватно власништво, што ни једном Бокељу није од интереса.

Ми желимо да у што већој природној држави обдржавамо нашу обалну посебност, и што се мене тиче, наставићемо да као Бокељи тежимо томе до конца.

У претходној реченици је удица. Заливски Хрвати су наоко лојални савременој Црној Гори, заливски Црногорци су сасвим неутемељени у Заливу, дочим заливски Срби имају сва историјска права да се удруже са ким год хоће.

Мила Милосављевић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: