Како је совјетски командант без обjе руке ратовао на првој линији фронта

Василиј Степанович Петров, коме су ампутиране обје руке, није дозволио да га повуку са фронта и вратио се у најврелије „гротло“ Другог свjетског рата. Наставио је да командује артиљеријским пуком и да води борце у јуриш.

Губитак руку

Артиљеријски капетан Василиј Петров командовао је двијма батеријама у Бици за Дњепар. Преломни дан у његовом животу био је 1. октобар 1943. Захваљујући гвозденој вољи артиљерци су успели да одбију четири непријатељска напада и да том приликом униште четири тенка и два минобацача.

Један непријатељски пројектил је директно погодио оруђе поред кога је стајао Петров и тешко га ранио у обје руке. Василиј Степанович је пренијет у болницу, гдје је одмах стављен на листу рањеника којима нема спаса. Војници су, међутим, запријетили лекарима оружјем и приморали их да оперишу вољеног команданта, који је њих више пута спасао у многобројним биткама.

Хирурзима је пошло за руком да спасу живот команданту, али су морали да му ампутирају обје руке. За Василија Петрова је наступио страшан и тежак период у животу.

Поново на фронт

„Првих пола мјесеца у болници је било грозно. Када сам долазио свијести осјећао сам неподношљив бол у целом тијелу и викао докле год сам имао бар мало снаге. А затим се све понављало на исти начин. Касније, када су болови утихнули, постао сам свјестан колико је трагично моје стање. Чинило ми се да је живот изгубио сваки смисао. Да бих потиснуо душевну патњу много сам пушио, понекад и по сто цигарета дневно. ’Шта се то догодило? Зашто је судбина тако окрутна према мени?’, питао сам се и нисам налазио одговор“.

На крају је Василиј Степанович окончао своју унутрашњу борбу и донио коначну одлуку: руке је изгубио, али није изгубио бистар ум и способност да командује, и зато мора да се врати на фронт.

Петров није пристао да остане у позадини, одбацио је добар посао секретара у једном московском обласном комитету. Изборивши се са љекарском комисијом и кадровским службеницима који су се противили, вратио се у своју јединицу гдје су га саборци топло дочекали.

Василиј Степанович више није могао да пуца и да баца гранате, али је знао да ће његово знање стечено на официрској обуци и његово непроцјењиво ратно искуство бити незамјењиво у командовању артиљеријом. И био је потпуно у праву.

Легендарни безруки мајор

Василиј Петров је унапријеђен у чин мајора, а крај рата је дочекао као командант 248. противтенковског артиљеријског пука. Увек је био на првој линији фронта и командовао јединицама под снажном непријатељском артиљеријском и минобацачком ватром.

Пред крај рата, у бици која се одиграла 27. априла 1945, Петров је у веома тешкој ситуацији лично покренуо батаљон у напад и тада је тешко рањен.

На фронту су се испредале легенде о безруком артиљеријском мајору. Многи су мислили да је то измишљена личност, јер није било могуће повјеровати у тако нешто.

Двоструки Херој Совјетског Савеза, награђен Лењиновим орденом и Орденом Црвене заставе, Василиј Петров је по Стаљиновом личном наређењу добио доживотни статус припадника Оружаних снага СССР-а.

Живот после рата

По завршетку Великог отаџбинског рата Василиј Петров није престао да се бори. Стално је одржавао и побољшавао своју форму. Не марећи за своје године он је у походима пјешачио много километара и радио стотине чучњева.

Одбранио је дисертацију и помоћу протезе написао хиљаде страница мемоара у рукопису, објављених затим у два тома под називом „Прошлост је са нама“.

Петров је сав свој живот посветио армији и остао у њој до краја, на разним дужностима у артиљеријским и ракетним трупама. Остављен је у доживотној служби чак и после распада Совјетског Савеза, али у склопу украјинске армије. Умро је у Кијеву 2003. године у својој 82. години.

Још током 1970-их је генерал-лајтнант Василиј Петров рекао: „Сваки војник је склон да вјерује у судбину. Ја сам био убјеђен да је на мој живот стављена последња тачка и одлучио сам да умрем. Нисам то успио да учиним у болници и зато сам се вратио друговима на фронт да умрем на бојном пољу. Али моја судбина је била другачија“.

Извор: https://rs.rbth.com/istorija-rusije/86216-bezruki-major-na-frontu