Ко то тамо прислушкује?

Пише: Сибин

Ни орг. каква је УДБ-а, више не зна ко је редовни удбовац а ко је то и тиме кад хитан случај затражи, јер је у међувремену толико тога – преко реда – напримала да се не зна ко је дио сталне поставке, ко, пак, резерва (клупа), илити сезонац, удбовчић на црно, лице без папира.

То је, право гледано, зезнута ствар, и много муке стаје иовако већ добро измучену државу. Ко ће, напослетку, развластити оне незаведене, вјечите паразите који сисају и апају на боновима брозо-бораца, оних који су поодавно прохујала прошлост, међутим, у нас увијек већ паклено актуелна и анганжована.

Немајући куд, крчућих цријева, ублиједио и усукан, одем те се пријавим, у улози удбовац-сезонац. Да, чисто ето, одрадим мјесец два, док се не снађем, и опет не станем на ноге, и нестанем некуд у бијели свијет. Јер овдје, стисла струјала, вода, комуналије, и од ове јесени, стиснуо старјешина улаза, захтијева да му се рад плати, не тек симболично и по савјести…

А ја, на бироу, ко на пустом острву.

Одмах ме спроведоше у собу без прозора која је затурена иза главне зграде, у дворишту између гаража, тамо гдје је пезејац подигнут на два пања, испод жице на којој Ђина шири веш.
Повисок проћелавко упита: Којим послом? Рекох: ја бих, друже, да цинкарим и потказујем! Разумије се, искључиво у интересу државе и друштва, никако друкчије. Извол`те цјеновник.

Овај баци поглед, заврти главом, још једном ме одмјери, па ће на све: За овај мјесец смо пребукирани, дођи одмах по новој години… (Иза мене, затворише се тешка метална врата, умријеше моје наде.)

Очајан, у неко доба натетурам на објекат Побједе. Уђем и речем: ако Бога знате, помагајте! На то неколицина окупљених у импровизованом холу исколачи очи, и пљуцне преко рамена. Из неке препријечене картонске канцеларије излети један задригли, помањи чиновник, и дрекну: Улази, сунце ти твоје нагузим!

Скрушено почех: писао бих штогод се нареди, подразумијева се, и лажи. О, свакако и лажи! Ово је – наставих у стилу неког ко је информисан – свеједно свијет рекламе, све реклаказала, и… Океј, доста, доста! – прекиде. До ујутру имаш форе, да ме на столу чега откуцан чланак: Успон атеизма у ЦГ. Поднаслов: Титославија наша насушна! Ај` сад – подвикну…

Мало прије седам бануо сам у редакцију, покисао. Током ноћи, свашта сам напабирчио, што би прво пало на памет, надугачко и нашироко, само да развучем на што већи број страница, тако остављајући позитиван утисак марљивог радника коме је испуњење наредбе све и свја. И уредник, на обострано задовољство, би задовољан…

Пошто нам у повеће пластичне чаше наточи баздне брљотине, рече: Тако се пише, јуначе! Е сад, слушај… Ваљало би, знаш, да мало више исфорсираш црногорски језик, који је, орган, слезина или мудо, организму какав је „Заједнички (наш) језик“. Чуо си за то, пројекат који су умне главе, и неки од глумаца, попут оне Карјановићке, склепали у Сарајеву, рече. Добро, битно је да се осјети и препозна – нахијски идиом! Смисли нешто, ниси џаба добио посао новинара. Дај машти на вољу, као што су и они…

Од тога дана, постао сам прво перо Побједе. Шуковић писане ријечи, Шебекова розе историје. Не ширите даље: добио сам понуду да се продам цикотићким Вијестима.

Бака Ратка исцрпла деведесете, префалила номадске партизане попљувавајући четнике, досадила и богуоцу, те се одлучила повући у сјеновиту пензију и посветити маленој башти. Преда мном је свијетла (мајска) будућност.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: