Пружи руку да ти причу платим или На бијелом коњу
Слободан Милић
Пише: Слободан Милић
Мирко Ковач необична је појава. Као несвршени средњошколац никшићке гимназије, који је, кажу упућени, своје прве литерарне кораке започео у соцреалистичком маниру, освојио је раних шездесетих година београдске књижевне просторе. Чудом и игром случаја. Више умијећем и вјештином живљења неголи умјетничким исказом и мајсторством писане ријечи.
По вокацији неостварени гуслар (испробавао се по београдским сједељкама на овом прелијепом инструменту), упустио се у модернистичке прозне вртлоге, преписујући Стриндберга, Џојса, а посебно Фокнера чије је штиво готово дословно преузимао (Видјети: Фокнер – „Док лежах на самрти“, Ковач – „Моја сестра Елида“), па је дјеловао као сељачић који је навукао фрак и лептир машну. (Тачно тако је урбани литерарни исказ одговарао сензибилитету и психологији сељачета из Петровића крај Никшића).
Ковачу је на руку ишло и то што се представљао као херцеговачки писац, пошто су ти простори били у литерарној моди у Београду раних шездесетих. Било како било, он је крчио себи пут и полако освајао београдске књижевне салоне, као и најзначајније књижевне награде које су се у ондашњој Југославији могле освојити: Нинову за роман године, Андрићеву за приповијетку, Глишићеву и многе друге, што је типичан пут за некога ко је представљао добро издресираног војника у строју, односно „шарафачић“ у моћном Брозовом механизму.
Као сљедбеник Брозове политике, он је у „Борби“ од 5. маја 1980. изјавио да је „Тито одговорио на сва питања епохе“, залажући се за принцип и устаљено мишљење да је у нашем некадашњем вођи била сконцентрисана памет свих великих мислилаца човјечанства – почев од Хомера и Аристотела до Гетеа, Хегела и Достојевског. (Они су, сваки појединачно, одговорили на нека од питања својих епоха, а Броз, по Ковачу, на сва). Сит – пресит, славан милошћу судбине, али без покрића на књижевном плану, толико је био осилио да му се чинило да му је све доступно и на дохвати руке.
Кад је на једном протесном митингу у Београду „добио“ флашу у главу, одметнуо се у Загреб и тамо по листовима, загребачким и страним, као мондијалиста и еуропејац, почео да пљује на све што мирише на српство и Србију која му је све што један стваралац може пожељети дала. Тако је српски народ и српске борце назвао руљом, псима рата који цркавају по пољима смрти, кокошарима и паликућама који насрћу на туђа светилишта и храмове, зликовцима који кољу и протерују Хрвате и Албанце са својих вјековних огњишта (као да није супротно), а „црногорски шљам и лумпенпролетеријат“ руљом која руши Дубровник и Конавле, несрећницима који су окаљали образ своме народу, који ће, као такви, остати „без споменика захвалности у блату историје“.
Pa jel stoka nestala ili ne ? Ako nije, vreme je, ako nije onda nije vredno pisati o njemu.
NIŠTA NOVO,tako su mu i ercegovacki rodjaci Dedijeri bili na istoj liniji izdaje svega svojega.Mislim da ih je prevazišao samo crni Vuk ,to komunjarsko pašče koje laje uvijek za onima koji su u datom trenutku slabiji.To je ista matrica koja je prvo izrodila poturčevanje a zatim sve po redu do mondijalista i evro atlantista.Taj Dinarsko violentni tip koji karakterise sve ono sto jedan covjek moze da sažvaće i izpljune u ovim prostorima je dominantan.A ovaj Kovač neka dodje do Petrovića i njima objasni tu ličnu promjenu ličnosti iz samo njemu znanih razloga.