Кад свеци марширају
„Мило, лопове, Мило, лопове…“, орило се опет ових дана подгоричким улицама, подсјећајући оне који дуже памте на вријеме кад је све почело и када је означен суноврат Црне Горе по свим показатељима, а понајприје моралним.
Пише: Емило Лабудовић
Овај слоган већ скоро двадесет година незаобилазан је дио декора опозиционих окупљања и протеста грађана који, како личним тако и колективним инстиктом, осјећају да их је премијер који је алфа и омега свих унутрашњих, спољнополитичких и економско – социјалних дешавања савремене Црне Горе, ускратио за много тога и да је персонификација свих њихових ноћних и дневних мора. Мило је, тако, таргетиран као главни кривац за изгубљена радна мјеста, за разорене породице, за глад и елементарно сиромаштво, за гушење грађанских и личних слобода… А више од свега, овај узвик не толико карактеризације колико неизрецивог гњева, израз је непогрешивог осјећаја народа да су му Мило и Милови, поред свега осталог, украли душу и да тим украденим (и Гогољевим мртвим) душама, као вампир који сисајући крв својих поданика траје своју смртоносну бесмртност, одржавају себе и свој естаблишмент на власти.
„Мило, лопове, Мило, лопове…“, дакле, није само политичка парола уперена против човјека који је апотеоза која дефинише Црну Гору и све у њој већ и вид унутрашњег отпора настојању да се редефенише историјски, културни, национални и цивилизацијски траг којим смо, као народ и као држава, ишли и трајали вјековима. Уз тај узвик почињала су и њиме су се завршавала сва опозициона окупљања, без обзира ко их је организовао и предводио, Тај узвик и та парола били је линија раздвајања која је, оштра како у дефиницији тако и у тону, попут жилета разграничавала кривце од невиних, поштене од лопова, џелате од жртава, грешнике од праведника. За том паролом, као за заставом, ступале су колоне оних који се нијесу мирили са Миловом садашњицом и његовом визијом пута у сјутрашњицу. Она је била идентификациона картица неприпадања Миловима и припадања опозиционарима, ма како се они звали.
А ако је неко, у виђењу огромног броја грађана, означен лоповом, макар то било и у пренесеном, ширем поимању значења тога појма, онда се тиме истовремено овима с друге стране слала јасна порука да се са лоповом и лоповима не могу тикве садити. Јер, тај исти народ, извикивач пароле, каже „с ким си, онакав си“! Знајући све то, вође дијела оног народа „што се не шће у ланце везати“ до једног су се клели да са Милом никада и ни у чему и да им се ни чорбе не могу помијешати. И народ је вјеровао у њихове скоро светачке ореоле, у њихово политичко и свако друго поштење, окупљао се уз и око њих, протествовао, гласао, бивао покраден а опет вјеровао да ће следећи пут бити боље и да ће њихови бити мудрији, и тако скоро четврт вијека.
И зато је питање свих питања овог политичког тренутка Црне Горе откуд сада „свеци марширају“ у истом строју са Милом лоповом. Откуда већ колико сјутра у истој Влади с Милом на челу један Милић, са и без НАТО референдума, који је баш томе Милу и његовој Влади спочитавао и спочитао, у новинама, на телевизији и посебно у Скупштини, лоповлука и марифетлука у износима од којих се у глави врти?
