Гдје сте сад – инвеститори, донатори, хуманисти?!

Пише: проф. др Драган Копривица

У Црној Гори постоје бројни свијетли примјери хуманости инвеститора и донатора, на шта се друштво редовно одазива уз осјећај пуног поштовања.
Али до данас нико, бар од моћних инвеститора и дародаваца, није покренуо било какву конкретну акцију да се питање забрињавајуће пребукираности простора УИКС-а напокон ријеши, јер пренатрпаност затворских просторија, која компликује живот и затвореницима и затворском особљу, постаје алармантна.
Чињеница је да комплетна Управа УИКС-а, на челу с директором Дарком Вукчевићем и начелником Затвора, Сашом Бурићем, функционише на високо професионалан и хуман начин, на чему им треба одати пуно признање.
Али наше цјелокупно друштво и даље остаје нијемо на бројне апеле да се живот и рад затвореника у УИКС-у напокон доведу на потребан ниво – да им боравак не буде још тежи од постојећег усљед евидентне пренатрпаности, која доводи до цијелог спектра бројних, ланчаних проблема и неуралгичних дешавања.
Ердоган је у Турској у годинама кризе успио да се експресно догради затвор на државном нивоу од сто хиљада мјеста, а Црна Гора не може реализовати градњу додатног објекта од свега триста мјеста која би на дужи рок ипак релаксирала живот и затвореницима и затворском особљу и неутралисала све већу психозу због пренатрпаности простора.
Углавном, све се своди на наша традиционална вајкања и очекивања да ће све бити ријешено у неком догледном периоду, који се и не назире, и на то хоће ли се ико конкретно досјетити и покренути процес доградње затворског простора.
Живот затвореника због пребукираности резултира све јачим степеном свакодневних тензија, психичких стања и стреса, као и свугдје кад је ријеч о прекомјерном броју оних који обитавају на недозвољено малом броју квадрата.
Хоће ли се бар неко од моћних инвеститора сјетити да припомогне у вези са овим проблемом – питање је сад?
Зар је непремостива ствар изградња зграде с педесет и нешто просторија, којом би се значајно растеретили постојећи затворски капацитети?! Затвореницима живот, наравно, у затворским условима није лак, а додатна психоза у континуитету, због скучености простора, указује на нехуманост нашег друштва у цјелини, што се једном мора рјешавати.
Пошто у мушком и женском затвору периодично наступам с Миланом Кнежевићем и другим колегама и колегиницама организујући културне програме, имао сам прилику више пута да непосредно разговарам са затвореницима и чујем њихове проблеме око пребукираности смјештаја, који се рефлектују на цјелокупан организациони, безбједносни и смјештајни систем, на шта друштво више не смије ћутати и одлагати тако ургентну потребу до у недоглед.
Стара је истина да и у затвору живе људи, али је истина и да им треба помоћи да живе животом достојним човјека и у затворским условима, а све то је данас уз постојеће просторне скучене капацитете отежано и крајње нехумано.
Дакле, гдје сте данас бар ви, моћни инвеститори, предузетници, хуманисти и донатори?!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: