Коме да повјерујеш…

Пише: Јован Лакићевић

Преживјесмо, ето, још једаред, и монструозну фарсу, звану Сребреница. Последице ће, међутим, потрајати. Не треба очекивати да ће англосаксонси и германски пројектовани мит о Срабреници намах испарити. Напротив.
Српски челници у Београду и Бањалуци ни данас, очито не знају, колико је , након ослобођења Сребренице, стријељано муслиманских заробљеника, бораца 28. Орићеве дивизије!
Никада, ни у једној прилици, нијесам чуо за минулих 30 г, да цитирају Филипа Корвина, Американца , иначе, представника Уједињених нација за Сребреницу. Он је тврдио да је у Сребрени ци побијено 700 муслиманских војних заробљеника.Све до своје смрти 2 010. године.
С друге, пак, стране, на улазу у Поточаре пишена табљи да је ту сахрањено 8300 у геноциду побијених..са три тачке на крају. Значи, биће их још!
Тим поводом поставио бих, јавно, неколико питања онима који говоре о „геноциду“ и „великом злочину“.
Прво би било: Шта мислите колико је стварно стријељано муслиманских заробљеника у јулу 95. на пет локација надомак Зворника , 700, или 8.300?
Друго питање би било: Косу били наредбодавци, а ко извршиоци, или егзекутори, односно – ко је то учинио?
Треће би било изведено из одговора на претходна два: Чији је, заправо, „велики“,„ужасни“,„монструозни“… злочин? (Ове побројане придјеве чуо сам од српских политичара ових дана). Нити један валидан одговор нијесам чуо, ни из Београда, ни из Бањалуке!
Бар приближан број гињеника и даље је, за све, -мистерија! Што се мене тиче, више бих био склон да вјерујем часном Филипу Корвину, представнику УН за Сребреницу, него, рецимо, Емиру Суљагићу, шефу Меморијалног центра у Поточаиома. Овај други је, рођеног оца, који је преминуо три године раније, 92., премјестио из сеоског гробља у Поточаре и тиме га сврстао међу прве „жртве сребреничког геноцида“!
Иначе, његово мало, али веома профитабилно и перспективно предузеће са 186 запослених, обавило је за своје менторе и покровитеље, Енглезе и Њемце добар дио тзв прљавог посла: број од неколико стотина стријељаних муслиманских ратника, порастао је, за 30 година, на 8.300! Сваке године, (све до 2023. док сребреничка циркусијада није проваљена, уочи јулске феште у Поточаре је стизала десетина шлепера са по више стотина мртвачких сандука, „геноцидних добровољаца“ из свих крајева некад Босне поносне. Свако ко је за живота изразио жељу да се сахрани у Меморијалном центру – жеља му је била испуњена! Прије тога, сандуци са упокојеним Бошњацима плаћани су породицама по 1.000 марака! Тако се дошло до овог завидног броја, кога су наши представници , уз признање „великог злочина“, али не и геноцида, споменули и приликом сесије УН поводом Резолуције о геноциду у Сребреници!(Не знам само ко им је од савјетника сервирао споменуте бројке? И ко их и данас, поводом Сребренице, савјетује! Заправо, ко им потура ове срамно излицитиране податке!)
На друго моје питање о налогодавцима и извриоцима стријељања заробљеника, такође нема правих одговора. Претпостављам, нажалост, да српски челници сматрају капетана бојног брода, или пуковника Љубишу Беару, који је организовао стријељање у Врањеву, Србином.

Он је, по субординацији на Врањеву ангажовао безбједњаке, из Дринског корппуса потпуковника Вујадина Поповића, из Братуначке бригаде рез. капетана Момира Николића, да му буду асистенти односно „српско покриће“ приликом стријељања у коме је судјеловало једва скупљених седам пуцача, на лелу са већ познатим Драженом Ердемовићем, од којих ниједан није био Србин!!
Испоставиће се да је пуковник Љубиша Беара, рођен у Сарајеву, по националности Југословен, иначе Јевреј, командант Лоре, па послије Бриона, <агент енлеског МИ6 и да је у Сребреници поступао по налогу своје агентуре из Лондона. Иначе, ријеч је о особи коју је генерал Младић ослободио из војног затвора, гдје је био осуђен за убиство два српска добровољца на Дебелом бријегу, почетком рата.
Генерал Младић је свог класића друга из Академије, довео Хан Пијесак и поставио га за свог помоћника, као официра безбједности! Ратко, нажалост, није имао појма о томе чији је човјек пуковник Беара. Зато је крикнуо из Београда, кад му је јављено шта енглески агент на Врањеву ради: „Јавише ми да је пијани Беара побио неке муслиманске заробљенике“! Он ни тада није имао појма о томе да је Беара био агент-спавач!
Пошто се ни до данас не зна, на срамоту одговарајућих служби Републике Српске ко су били ученици стријељана на преостале четири зворничке локацијее, ја сам, вођен непогрешивом интуицијом, закључио да су то били САСовци енглеског Одреда, који су тих дана боравоили у Поточарима. Они су у форпасу са издајником и њиховом агентом Беаром, покушали да намакну пристојан број „жртава геноцида“ у Сребреници. И то им је , како смо могли до сада видјети, – успјело. Данас српски челници, рекас сам већ, листом признају „велики злочин“ у Сребреници.
Могу да разумијем Предсједника Србије који је више пута изразио саучешће породицама сахрањених у Поточарима, што је учинио, изложен линчу, и прије десет година у Меморијалном центру.
Знам, такође, да изражавање саучећа није извињење, каквих смо се, прије петнаестак година, наслушали. И хоћу да разумијем позицију и намјеру Предсједника , који има на уму будућност балканских простора и суживота на њима.

Али ја, као грађанин и српски новинар имам право на нешто друкчије мишљење Никад нећу послати саучешће бестијалним убицама Срба у Подрињу, њих 3267, према налазима професор М. Иванишевић. А њих у Поточарима, претпостављам, има поприлично.
Могао бих да кажем, рецимо: изражавам саучешће ближњима оних који нијесу окрвавили руке у акцијама против српске нејачи у Подрињу, од 92. до 95. године!.
Бојим се да у том случају моје селективно саучешће не би имало много смисла!
Најзад око тога о чијем се злочину ради. Самостални истраживач збивања у Сребреници и около ње, Александар Дорин из Базела изрекао је прије више година једну занимљиву формулацију:“ У Сребреници је извршен геноцид над истином и злочин против – српског корпуса“!
Са њим бих се већ могао сложити…