Плаћамо цијену зато што заборављамо српска страдања

Молитвом за жртве НАТО аресије и мартовског косовског погромна прије 12 година почело је представљање књига публицисткиње Биљане Живковић у књижари Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори.

Публици су представљене њене књиге „Исповести из сарајевских казамата„, „Запис – Аутентично свједочанство о страдању српског народа на Косову и Метохији“ и „У име истине„. Књиге настале као резултат њеног новинарског истраживачког рада, повезане су истом нити – страдање српског народа у грађанском рату покренутим распадом СФР Југославије.

Доц. др Драго Перовић истичући да су ове књиге живи и аутентични свједоци немилих дешавања у новијој историји Срба, упозорава да умјесто да се његује сјећање на та дешавања, најчешће се гаји само велико ћутање и заборав, велика равнодушност цјелине народа за страдање једног његовог дијела.

“Неки ће, с квазиалибијем, рећи да од свега тога немамо ништа и да свој поглед са прошлости морамо пребацити на будућност, да ми првенствено припадамо цивилизацији која је будућносно усмјерена. Ипак, и нас и њих, обични календар, сваке године невино опомене на оно што се неповратно догодило и што одређује наше данашње постојање”, каже др Перовић, предсједник црногорског огранка Матице српске.

Питајући се, што мали народ може учинити у времену када правда историје губи битку са политиком и силом великог свијета, др Перовић каже да и приче Живковићеве опомињу народ, још више и елиту, да коначно покушају да пронађу јединствен интерес, јединствен глас. Тај глас, додаје Перовић, мора бити вођен косовским молитвеним гласом.

Протојереј Предраг Шћепановић посветио је бесједу првој жртви НАТО агресије, војнику Саши Стојићу, који је погинуо у даниловградској касарни, а чији споменик, како каже, данас прекривају чаршавом када је посјећују НАТО емисари.

“Да ли су и Црна Гора и Србија тај чаршав којим се жели покрити истина? Откако је свијета и вијека човјек је причао о правди и кривди, о љубави и мржњи, херојству и издајству. Пала су многа царства, утихнуо тутањ давних бојева, али, остала је прича, као свједок нашег трајања. Прича у овим књигама настала је у души и на тијелу српског народа, а нашла је одјека у души Биљане Живковић, публицисткиње која се латила тешког задатка, онога који би требало да раде академије”, kаже протојереј Шћепановић.

Ово су књиге трагања за истином, али и књиге парадокса, додаје Шћепановић, питајући се како је могуће да народ многих битака и бојева, који је дао Теслу и Пупина, који није створио Аушвиц, буде представљен као џелат и агресор, хегемониста, а не жртва, што и јесте.

“Да ли је могуће да Србија и Црна Гора не знају тачан број жртава НАТО агресије? Барата се цифрама од двије и по до четири хиљаде. А, када су избори, рецимо, за два сата сазнамо гдје је ко и како гласао. Просто, знамо све о нама, а једино не знамо како је народ, чији је други град по величини након Београда Јасеновац, представљен као агресор”, казао је протојереј Шћепановић.

Он је додао да се разоткривања те истине, кроз приче обичних људи, у циљу историјског памћења цијелог народа, латила Биљана Живковић.

Обраћајући се публици Биљана Живковић подијелила је низ потресних прича Срба из Хрватске, Босне и Херцеговине, са Космета, а које је преточила у записе у овим књигама.

“Изучавајући, истражујући наше светиње, наша стратишта, срећући наше људе, обичног човјека, схватила сам да можда плаћамо цијену за то што заборављамо. И скупа је цијена заборава”, каже Живковићева.

Разлог дешавањима од прије 25, 16 или 12 година, каже она, можда лежи и у српском забораву Јасеновца, својих живота, својих ближњих, и најважније, геноцидног карактера страдања Срба.

“Људи бјеже од туге, од смрти, што је разумљиво, али, тешко је разумљиво да бјеже од сопствене историје”, рекла је Живковићева.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: