Опрости Русијо!

Пише: Владимир Војинов Павићевић

Стидим се побједнице свих свјетских ратова. Стидим се твојих безграничних и бескомпромисних жртава. Стидим се пред тобом, као грешник пред Христом. Стидим се у име Данила Шћепчевића који 1711. године објави Црногорцима грамату Петра Великог и обрати им се ријечима: „Но ево данас, благодарећи Бога, његове посланике видимо и његове царске грамате у руке имамо; посланике, говорим, не туђине, него нашу браћу Србље, који нам кажу, како и грамате јављају, да је оно Петар Први Велики, Император и Самодржац Всеросијски, и да је његово Богом благословено Царство силно и пространо више од свакога царства у свијет. Он ратује с Турцима, и не иште друге славе, него да цркве Христове и манастијере ослободи и на њима часни крст подигне, и да род христијански испод љутога јарма и синџира турскога избави. За то дужни смо ми, и сваки христијанин у свијет, не само Бога непрестано молити, да он буде Цару нашему предводитељ, него и сваки по својој могућности да се приготови, и духом неустрашиме храбрости и мужества против обштега христијанскога непријатеља оружа, и ако тако узчинимо, ми ћемо се к Русима и Руси к нама, при помоћи божјој, приближити, да не будемо једни од другијех далеко и Бог ће бити нама помоћник. Како смо с Русима једне крви и једнога језика, тако и сусједством да се приближимо.“

Стидим се у име Владике Саве Петровића, који доби од царице Јелисавете Љета Господњег 1743. године хиљаде рубаља заостале помоћи, за унатраг 20 година, за обнову свих цркава и манастира Црне Горе и Брда и за друге црквене послове. Стидим се у име Владике Василија Петровића, који неколико пута упорно и активно мољаше и  задоби помоћ од руске царице Катарине ИИ и упорно Црногорце држаше вјернима великој Русији, ђе и сам остави своје кости у Петрограду, 10. марта 1766. године, тачно прије 256 година.

Стидим се у име Светога Петра Цетињскога, који у свом посљедњем обраћању Црногорцима, тестаментом остави завјештање:„Исто тако да Бог даде и ономе који би вас од вјерности к благочестивој и христољубивој Русији одлучити поискао и свакојему, ако би се који из вас Црногорацах и Брђанах нашао да помисли одступити од покровитељства и наде на јединородну и  јединовјерну нашу Русију да Бог да јаки те од њега живога месо отпадало и свако добро временито и вјечно одступило“.

Стидим се у име његовог насљедника Његоша, идеолошког Отца Црне Горе, филозофа у реду Сократа, Аристотела и Платона. Љета Господњег 1833. дошло је до пута Његошева у Русију, ђе је он први од црногорских владика завладичен од руских архијереја, и то у присуству самога Цара у Казанском сабору у Петрограду. Овај чин високо је подигао углед Његошу у очима црногорског народа, а исто тако и у очима Турака и Аустрије. Сам дочек у Петрограду био је изванредно лијеп и топао, и очарао је Његоша, као што га је уопште усхитио непосредан додир са великом словенском државом и сјајном словенском културном престоницом. Најотменији Руси носили су га на рукама, како се Владика сам са усхићењем опомињаше, па би говорио: „Руски великаши са неописаном радошћу и са искреном братском љубављу провођаху ме у своје богате домове и носише ме на својим рукама. Таквијех веселијех данах више у животу видјет нећу. Ту ти бијеше и од овијех Србах који су се преселили у Русију и населили се у Малу Русију, кад их оно гоњаху ћесаровци под Маријом Терезијом. Међу овијема Србима било је и ђенерала, који се држаху поносито и јуначки, и не могаху се од мене одвојити. Не знам или је мене обузела већа радост, што тако дивне и честите Србе сретох у престоници силног Славенског Царства, или њих, који гледаху у мени младога Сираха из онијех сиромашнијех крша. То бијаху људи живи, ватрени, и поносити. Поглед и кретање те браће Срба опомињаше ме на старе србске банове и витезове, у којима ври србска крв, дише успомена славе и величине наше.“

Стидим се у име Књаза Данила који је у фебруару 1852. године, тачно прије 170 година, у Петрограду молио и од руског Цара добио абер да се Црна Гора прогласи за књажевину. Стидим се у име Краља Николе, који не шћеше ставити своје мртве кости ниђе друго но у Руску православну цркву у Сан Рему. Стидим се у име оних који положише животе раме уз раме са твојом побједничком Армијом тада црвене боје. Стидим се у име Голооточана, у име свих оних које си помагала више од 300 година. Стидим се у име предака и потомака, а и оних срамних Влада које те издадоше и издају све више и више, стидим се оних који историје не знају, а образа немају. Стидим се свих нас, чији се не чује глас, а ни воља блаженопочившег потоњег Митрополита Црногорско- приморског и егзарха трона Пећкога владике Амфилохија. Стидим се у име црногорских и брдских емиграната послатих у Славеносербију 1756-1759. године и свих оних после њих на Криму, у Одеси, у Херсону, у Таврији, Севастопољу, Ростову на Дону и другим градовима царске Русије. Стидим се у име хиљада школованих у Москви, Петрограду, Кијеву, Харкову, Одеси, Чернихову, Томску, Херсону и широм царске Русије. Стидим се, али знај мајко Црне Горе, са тобом је сваки камен, свака драча, сваки врх и свака литица, свака обала, свако брдо и свака ливада и свака суза шћери твоје Црне Горе!

Опрости Русијо.

Прочитајте ЈОШ:

Србија ако није кадра помоћи не сме ни одмоћи братској Русији

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: