Поглед

9. мај Америка versus СССР

1 min read

9 година ‎ ИН4С

Пише: Драгана Мијушковић

Овог 9. маја прославило се 71 година од завршетка Другог свјетског рата. Тај дан како знамо слави се као Дан Европе и Дан побједе над фашизмом. Током дугих шест година колико је трајао рат Европа је крварила и била је на ивици да постане Хитлерова колонија, али до тога није дошло. Чија је то највише заслуга, многи и дан данас воде дебату; Да ли је то заслуга СССР-а или Америке.

У америчким историјским књигама како за опште образовање, тако и за мало озбиљније студирање ове проблематике несумњиво се учи да је Америка главни побједник Другог свјетског рата, те да се она није умијешала Хитлер би успио у свом науму. Приче попут тих о искрцавању у Нормандију као главни преокрет рата, затим да Руси не би ништа могли без америчке помоћи, као и то да је америчка војска однијела главну побједу у Африци само су неке које се константно сервирају како кроз уџбенике тако и кроз емисије на ТВ каналима који се баве овим темама.

Елем, постоји и друга страна приче која је западном свијету и западним школарцима апсолутно непозната, а то је да је руска војска одиграла кључну улогу у прекретници рата. Наравном овим се не умањује учинак САД-а, јер се зна да су они коначно сломили Јапан, те да су помагали Савезнике и Русе како муницијом, храном, тако и медицинским залихама. Међутим реално говорећи нијесу „крварили“ као руски народ, јер самим тим што рат није вођен на њиховој територији (осим напад на луку Перл Харбор).

Како је познато чувени Дан Д или америчко искрцавање у Нормандију десило се 4. јуна 1944. године. Онај датум се узима као почетак краја Хитлеровој Њемачкој. Међутим, данашњи Запад није упознат тј. не жели да буде суочен са чињеницом да је совјетска војска љета 1944. године била ослободила већи дио своје територије. Коначан исход рата већ је био извјестан, а управо је био предодређен на Источном фронту. По неким историчарима, ако погледамо цијелу стратешку слику Другог свјетског рата видјећемо да енглеско-америчко искрцавање у Нормандију је изведено како се не би дозволило да совјетске снаге саме однесу побједу над Вермахтом. Даље, податак који иде у прилог причи јесте да су у јануару 1945. године на Источном фронту налазиле 179 њемачких дивизија, а на Западу 73. То говори да су главне снаге њемачке армије управо бориле на Истоку, а не на Западу и да је у бици за Стаљинград погинуло 800.000 њемачких војника што је седам пута више него на Афричко тло гдје су се борили против америчких трупа. Губици Вермахта на Истоку су одлучујући за преокрет ствари у корист Руса, а и Савезника. Ово све показује да је совјетско-њемачки фронт све до 9. маја 1945 године био главни фронт у Европи.

Исти овај однос можемо примијенити на гледање НАТО снага са једне стране и Русије на другој. Хитлер је изгубио рат, јер данас живимо у мирној Европи, али медијски “рат” против Истока тј. Русије и даље се води. Глорификовање НАТО снага и њихову моћ присиљени смо стално да гледамо и слушамо, док рецимо деветомајска парада у Москви се приказује као пријетња Русије слободном и демократском Западу. Гдје смо ми у свему овоме и ко би нас штитио, а ко покорио зависи од нас самих коју страну изаберемо?! Ако се позовемо на историју није тешко одлучити, ваљда нам је ближа подкошуља од кошуље. Сами закључите.

Подјелите текст путем: