Прстен мајке цара Душана побожнима доноси срећу, а безбожнима злу коб
1 min read
Народ на северу Космета, монаштво Српске православне цркве, историчари и публицисти још не могу да утврде по чијем је налогу и због чега је 1915. године, када су Србију стигла тешка времена, у припрати манастира Бањска на северу Космета, прекопан гроб краљице Теодоре, супруге Стефана Дечанског и мајке цара Душана, и зашто је са Теодорине руке скинут изузетно вредан прстен са двоглавим орлом и натписом “ко га носи, помого му Бог”.
Прстен су пре више од 700 година, у сарадњи са мајсторима из иностранства, ковали најбољи златари тог времена, а злато од којег је израђен топљено је у Новом брду и Трепчи где је ктитор Бањске, краљ Милутин, Теодорин свекар, имао своје чувене топионице и златне ризнице. Теодорин прстен сматра се најлепшим комадом средњовековног накита.
У историјским документима пише да се на ископавањима у Бањској радило врло журно, да је највероватније тражено злато краља Милутина и да је “истраживање” прекинуто због приближавања непријатељске војске. Само два-три дана пред повлачење “копача”, у припрати је нађен гроб краљице Теодоре чије кости су, након што је са руке скинут њен ретки и вредни прстен, највероватније поново сахрањене у олтару манастира.
Са руке краљице Теодоре скинут је још један, мање вредан, сребрни прстен који је, како се претпоставља, мистериозно завршио у колекцији једне моћне београдске породице, а потом је прошверцован у иностранство и данас је у власништву једне богате српске породице. Не зна се колико је плаћен и да ли је и он власницима доносио несрећу.
Није никаква тајна да је Теодорин прстен, за који се веровало да ће, супротно добронамерном натпису на њему, новом власнику донети несрећу, завршио у колекцији тадашњег регента и каснијег краља Србије Александра Карађорђевића, чак се сумња да је престолонаследник лично присуствовао ископавањима и дао налог да се она започну.
Забележено је и то да је краљ Александар једно време прстен носио на руци, а потом као привезак на ланцу за сат, сматрао га је амајлијом, међутим, када су и до њега стигле приче да је реч о светињи и да је, чим је одвојен од особе за коју је специјално кован, прстен уклет и да доноси несрећу, краљ је пожурио да га се што пре отараси, па га је поклонио свом пријатељу, тадашњем адвокату Благоју Барловцу који се такође бојао проклетства, па је Теодорин прстен 1926. године у тајности предао Народном музеју у Београду, где се и данас чува.
Да ли је овај комад накита био кобан за краља нико не зна, међутим, после Александрове трагичне погибије у Марсељу сумње су постале још веће. И адвокат Барловац је преминуо непосредно након што је прстен предао Народном музеју.
