На данашњи дан, 6. марта 1945. године умрла је српска сликарка и умјетница Милена Павловић Барили.
Пише: Милица Краљ
Магично и енигматско сликарство Милене Павловић Барили поезија је фантастичне визије и индивидуалне поетске митологије уклопљено у одређени културно – историјски образац и амбијент, углавном ренесанси, исреплетеност дивљег сна и окрутне јаве, визионарско дјело које никада у потпуности неће бити растумачено.
Једна стално присутна трагична нота на њеним платнима и у њеној поезији; чак и кад су њене женске омамљиве визије, развијене у историјским просторима, с патином туге; њено осећање прошлости је у ствари истанчано осећање самилости. Трагизам и стрепња понекад дотичу и саме основе егзистенције и бића, досежући симфоничну грандиозност; њен немирни луталачки дух кроз сједињење сликарства и поезије трагао је за спокојем, за сталним одредиштем и непрестано се враћао у пределе детињства. Све је код ње у трагици раздвајања коју у свом бићу носи од првих година свог живота: одрастање без оца, одлазак из родног града, лутање светом у потрази за местом гдје ће моћи да каже да је пронашла уточиште за себе и своју немирну душу. На њеним платнима је доминнатна црна боја, као симбол смрти и алузија на коначни крај, кроз варијације сопственог лика.
Милена Павловић Барили рођена је 5. новембра 1909. године у Пожаревцу. Њен отац Бруно Барили, Италијан из угледне породице у Парми (признат за једног од највећих писаца Италије двадесетог века и потомак италијанског комедиографа Голдонија) упознао је Даницу Павловић, (рођаку породице Карађорђевић), студенткињу клавира и певања на Минхенском конзерваторијуму.
Сусрет ове занимљиве жене Србије, која је с великим шеширом, перјем и дугима хаљинама могла да личи на парнасовски идеал тога доба, на Ракићеву даму с црном орхидејом или Дучићеве сетне жене и младог Италијана, јесењиновски разбарушене косе, висока чела и великих амбиција, који је писао стихове, критику и компоновао, резултирао је надреалном љубављу и браком у коме се родила Милена.
Милена је већ рођењем донела немир уметника, дар који је њена мајка подржавала и усмеравала. Девојчица се из дединог дворишта у Пожаревцу где је са мајком живјела до шесте године, сели у Италију, заитм у Ницу, где учи француски, онда у Линц у Мајеровој школи, па у једном манастиру у Грац гдје учи немачки, онда долази у Рим. У дванаестој години примљена је у Уметничку школу у Београду као „ вундеркинд“, коју са шеснаест година завршава са одлични успехом.
Новине скрећу пажњу на њене аквареле, колега јој је Ђорђе Андрејевић Кун, а професори Бета Вукановић, Љуба Ивановић и Драгослав Стојановић.
У деветнаестој години имала је прву изложбу у Београду, ње раскошни таленат истичу и публика и ликовна критика, али то јо не помаже да нађе посао, чак ни као учитељица цртања..
За све те године њен отац, „ човјек који као да је пао са облака“ лута за својим осећањима, у сталном тражењу инспирације и подсјећа на „ жонглера с метеорима“, на мирног и страшног организатора поплава, пожара и везувских катаклизми или на трубадура“дотле Даница реалношћу жене која је изгубила звезду, али остала на правом путу, покушава свим снагама да пред своје дете отвори тешка врата света, да ако му тамо не нађе место, макар покаже његово чудо. Уз мајчину подршку Милена се осамљује и осамостаљује. Мајка је шаље у Минхен на Академију, али Милена већ са деветнаест година увиђа да се „ неки принципи уметничког заната могу научити, али да се као стваралачки чин сама уметност не учи: нико не може научити своју уметничку личност, једно интимно осећање и схватање свијета – таленат „- како пише Миодраг Б. Протић, најбољи познавлац маштовитог и сновидног дјела ове сликарке.
У једном интервјуу 1937. Милена ће рећи:„ Патња коју у мени изазива сликарство је неописива… Превелики напор који сам морала учинити да заиста интимно осетим своју уметност био је напор да се ослободим конвенционалних форми које су ми наметнуле академске студије у Немачкој, у једном глувом и реакционарном амбијенту.“
У њој је био непробуђени луталачки сан, нагон крви јужњачког темперамента оца и други – мајчин. Њена чула била су опијена сунчаним поднебљима, бићима из детињства пожаревачког која су на њеним сликама оживјела: виле и анђели, вампири и ђаволи, дјевојке у колу, у тами са свећама и лампама, очева виолина, мајчини прсти на диркама, грлица на трешњи, лађа која чека путника који никад неће стићи…
Године 1932. одлази у Париз. Њеним сликама диве се Пол Валери, Андре Бретон, Жан Кокто, Ђорђо де Кирико. Тај период представља нову фазу у њеномраду, прерафаелистску, више окренуту прошлости него садашњости, тако да постаје представник надреалистичког или метафизичког романтизма. Послије изложби у Лондону, Паризу и Риму, августа 1939. одлази з Њујорк. Упоредо са радом на сликама пише и поезију на српском, италијанском, и француском језику.
Политика 10.октобра 1963.године објављује текст о Милениној изложби у Паризу, из пера Жана Касуа:
„Дела М.П.Б. изложена 1932. у Паризу, у галерији Јeune Europe,била су у потпуности лирска, помало лична с љупким и смаоувереним линијама, богата шармом који плени. На њима је готово увек присутно лице, лице саме уметнице, спокојни и донекле тајанствени овал. Милена је била лепа, а слике су личиле на њу, или још боље, она је личила на своје слике. Толико су ми се допале на тој њеној првој изложби у Паризу, да сам одмах написао чланак. А како их не бих волео, та дела која су долазила дубоко из срца, те лепе цртеже широких светлих линија, тако необичне и помало сетне, пуне неке префињене и истанчане поезије?“
О тој Милениној изложби 1932. У Паризу пише и италијанска штампа од 12.маја 1932.:“Милена не опрашта чак ни самој себи:на аутопортрету истиче облик очију, овално лице и топле тонове пути, тако да нам изгледа као неки помало дивљи лик који, искрено говорећи, у њој не препознајемо.
На вернисаж, прошлог петка,дошло је много уметника, писаца, новинара и Милена није могла да сакрије извесно узбуђење пред толиком публиком која је хвали, мада су њене искричаве очи у исто време одражавале и ону неверицу о којој смо већ говорили.
Захваљујући овој успешној изложби, за само једну ноћ освојила је уметничке и интернационалне кругове Париза.
У Њујорку ради као илустратор у престижним модним часописима „ Вогу“, „Шарму“, „Гламуру“, „Њујоркеру“; црта хаљине, шешире, ципеле; ради рекламе за козметичке производе са детаљима из нашег фолклорног наслеђа. Легендарни писац Труман Кепот био је опсједнут њеним реклама, а Енди Ворхол њеним цртежима.
У дивљи увијена сан…
Миленин космополитски дух обухватао је и сусрете са разним мушкарцима од којих су јој остајали тамни ожиљци и још већа самоћа. Романса са пијанистом Кубанцем Гонзалесом, била је дуга и бизарна: зачета као пријатељство, а претворена у љубав, она се гасила као емоција у којој су се страсти сударале са сажаљењем. Гонзалес је био религиозан аскета, увјерен да нема разлике између живих и мртвих бића и који је поред Милене имао и друге паралелне везе са разним женама. После њега појавио се неки Ланца , „ мршав и дугачак као гладна година“ ( Миленин опис у писму мајци); а после њега „ онај мали“ који је на крају постао „ прави Србенда“ говорећи „Ја то не волим, ја то волим, немој тако него овако“. И веза с њим није дуго трајала.
Драма Милениног сентименталног жвота може да се наслути из њених њежних писама мајци. У далеком самотном свијету са предрасудама из завичаја којих није успела да се ослободи, она није могла да превлада несигурност пречестог раздвајањи о длазака. У писму мајци о најновијој љубави, неком Гиши ( човјеку кои је послије краткотрајне везе са позоришним редитељем Алфредом де Лиагре) попунио празнину у њеном животу, она признаје. „ Уосталом ја сам хтјела условно на једну годину да се вјенчам и свакако после тога да се разведем, тек колико да у Европи и Београду не будем баба – дјевојка. Молим те као Бога, баш зато што си ти једино створење на свијету које дршће за мене и које ме воли – буди душом мало поред мене: усред Париза и усред Њујорка сама са много свијета који знам и који ништа не разумије у ствари о мени…“ ( Истовјетан пробем имала је и једна од европски најумнијих жена – Исидора Секулић, када је под теретом патријархалних схватања, морала јавности да обзнани своју удају за Јана Стремницког ( по многима измишљену личност) само да се не би говорило да је остала баба- девојка.)
Миленин страх да остане баба- дјевојка био је неоснован : удала се за угледног Томаса Госелина, младог официра авијације децембра 1943. године, кога је упознала на отварању своје изложбе у Вашингтону. Овај брак јој је обезбједио углед у високом друштву, али није разбио окове њене самоће. Последња урађена слика непосредно пред смрт приказје монахињу раширених руку, а рукама срце у пламену.
Смрт у сну задесила је 6. марта 1945.
О њеним поседњим мјесецима живота свједочи и писмо њеног мужа које је послато у Пожаревац, Милениној мајци Даници.
Сан Франциско, 4. мај 1945.
Драга госпођо Павловић,
Тешка срца пишем Вам ово писмо, јер знам да ће оно још више повећати Вашу тугу и несрећу која ионако мора бити врло велика после пет година рата.
Писати вам о некоме ко је толико драг нама као што је Вама, само је по себи тешка ствар, а поготову кад морам да саопштим да је наша драга Милена заједно са нама само у нашим срцима.
Пре два мјесеца, 6. марта, Милена је умрла у сну у нашем стану у Њујорку од срчаног удара. Ми смо се преселили из малог места у коме смо живели одмах после мог изласка из војске у један стан у Њујорку, крајем децембра,и ту смо Милена и ја провели три наша најсрећнија месеца после венчања.
На нашем брачном путовању, Милена је пала с коња и повредила кичму и у лето 1944, после свадбе, провела неколико месеци у болници у гипсу. Изгледала је одлично и била се поптуно опоравила. Верујем и надам се да су њени последњи месеци били најрећији од кад је дошла у Америку. Била је весела, срећна, задовољна и веома лепа, необично се занимала за наш нови дом и његово уређење. Била је срећна због својих нових успеха у сликарству и пуна дивних планова које смо имали заједно спровести послије рата.
Оне вечери кад је Милена умрла, отишли смо на коктел, после читавог дана проведеног у куповини, а онда на вечеру, па у неки кабаре на плес. Вратили смо се кући нешто прије поноћи. Тамо смо затекли понуду да уради сценографију и костиме за један „ piece“ који је имао бити изведен наредне јесни у Њујорку.
Она се овоме много обрадовала јер је сличну понуду очекивала после великог успеха који је постгла пошто је урадила костиме за једна балет претходне сезоне. Неколико минута смо о томе разговарали, попушили смо цигарету. Она је написала цедуљицу за своју собарицу да је пробуди у 10 сати. Ујутро, кад сам се пробудио нешто пре десет сати, мислио сам да она спава и нисам хтео да је узнемиравам – мислио сам да хоће да почине још који минут. Али, кад ми није успело да је пробудим за доручак, позвали смо доктора и он је одмах дошао. Рекао је да ју је ударила кап и да је неопхопдно да се одмах превзе у болницу. Пре него што су болничка кола стигла, она је издахнула. Лекарски налаз каже да је вишемесечни живот у гипсаном кориту ослабио њено срце, тако да би остала инвалид и да је преболела удар
Желео бих да будем с Вама, да Вам у овом тренутку помогнем да будете храбри, као што морате бити у једном часу када живот изненада постане пуст.(… ) Миленине слике и накит налазе се код мене пошто нисам у могућности да Вам их предам.
Молим вас да примите изразе моје највеће љубави и оданости.
Ваш син, Роберт Томас Госелин
Урна са милениним посмртним остацима пренета је у Рим 1947. године,гдје ће касније бити сахрањени и њени родитељи, Даница и Бруно. У знак сећања на Милену, Ђан Карло Меноти, за чији балет Себастијан је радила костиме, написао је оперу The Saint of Bleecker Street.
У једној песми на француском језику Милена каже: „ свукла сaм ципеле/ јер су биле од пламена/ а снег тако лаган / тако нежан/ топио се наочиглед/ под мојим корацима. / Све бих учинила да више не уништавам// Каквог ли необичног путовања // Ни са ким се нисам морала растати…“
Милена Барили,са непуних 36 година, једина и непоновљива Милена- та Уснула дјевојка с птицом, Венера с лампом, Дјевојка са свјетиљком, Дјевојка с хртом, Дјевојка у соби, Египатска играчица зауставила је занавек своје земно бивање у Жени пред решетком, али је наставила да грандиозним визионарским сновиђењима живи кроз надреалне слике, кроз визије песника и опсесије сликара: Дјевојка са соколом, Меланхолија, Анђели, Епопеја кроз Албанију 1914-1918, Оплакивање…кроз стих „ увијена у дивљи сан/ у одјек детињства / и у плач…“
*
ЖЕНА ПРЕД РЕШЕТКОМ
Миленином Сну
Делиће света и снова у тијом божјем знаку
Крилом лептира виолетног у полуискораку.
У фантасти наге, о, икад ничије драге
У белкастом облаку пене дојке истурене
Са сликом властита пада сокол у узлету
Стрелкиња још једном погађа срце – мету.
У истоветном кругу лептир светиљку таче
Спрженим крилима грумен се патње заче.
(Из књиге Арахнина нит-есеји о песникињама, сликаркама и хероинама, Унирекс, Подгорица, 2018.)
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
