11. septembar: „Mikeli gori Amerika“

Piše: Mišo Vujović

Neki sat je prevalio podne. U restoranu „Ušće”, sedimo pokojni otac Radovan Bigović, vanserijski teolog, intelektualac, misionar, erudita, Sveto Savović, u to vreme pomoćnik direktora Savezne uprave carina i moja beznačajnost.

Pričamo o svakodnevnim stvarima, razočarani u plodovima „to je nama naša borba dala”, još nesvesni da će „demokratska” revolucija ubrzo evoluirati u demonokratsku kleptomaniju, svega državnog, javnog i društvenog uz jedno sedativno orobljavane kolektivne svesti naroda i njegovo transformisanje u dezorjentisanu ili sluđenu masu.

Te jeseni, iznevereni rudari Kolubare krenuli su sa podzemnim potkopavanjem vlade. Neobaveštenog Koštunicu pragmatični eksperti obučavani širom sveta za rašrafljivanje sistema, polako su pakovali u izolaciju. „Progledali“ legalista ih je optužio da su se udružili sa organizovanim kriminalom. Nepune dve godine partnerstvo sa Surčincima i Zemunskim klanom dovešće do streljanja Zorana Đinđića, a režiseri tog čina i dalje uspešno po svetu instaliraju, „love“ i odstreljuju neposlušne.

Prvog aprila, te godine uhapšen je Milošević, a na Vidovdan isporučen Hagu. Kao protivnik njegove politike, osećao sam mučninu dok su ga Haški dželati izvodili iz helikoptera vezanog lisicama na leđa. Ne aboliram njegovu politiku, ali posledice tih promašaja snose građani Srbije i Srbi koje je izolovao u jednu državu ili ih prosuo po belom svetu. I niko drugi. Dok su se ostali borili za stvaranje nacionalnih država crveni Vožd je u ormaru držao leš Jugoslavije. Taj leš mu je došao glave kao i tvorcu te neprirodne tvorevine Aleksandru Prvom.

Dok smo ćaskali o našim tranzitivnih mukama niko nije slutio da u tim trenucima dolazi do konačnog sloma međunarodnog prava, čije brutalno gaženje je počelo upravo na našim prostorima bombardovanjem Srpske 1995. godine i SR Jugoslavije 1999. godine. Tog dana biće obezbeđen alibi za nasilje i orobljavane država koji nisu bile spremne da dobrovoljno dele resurse sa Amerikom i njenim saveznicima. Sve u ime humanosti i borbe protiv globalnog terorizma.

Svetu Savoviću je zazvonio mobilni telefon.

Ležernost na njegovom licu zamenila je grimasa neverice brzo transformisana u zapanjujuću radost!?

„Mikeli, gori Amerika. E hvala ti sveti Vasilije. E neka gori, ko što je goreo Rim. Konobar nosi čitavoj kafani piće, gori Amerika“, usklikivao je skoro pevajući Sveto.

Otac Radovan i ja ostadosmo zatečeni, ostali gosti zbunjeno su posmatrali ovu razgoropađenost naočitog elegantno odevenog gospodina, s podgoričkim naglaskom, koji je vladajući kadar u Podgorici nazivao akademicima iz Momišića!?

Ponosio se svojom diplomom Beogradskog univerziteta:

„Zamisli neko te pita, đe si završio fakultet, a ti kažeš u Momišiće! A on to odgovara moga si i u Prištinu naučio bi po koju šiptarsku riječ da se bolje snalaziš kad uvedu dvojezičnost”, govorio je kroz smeh i već tada najavljivao Tuzi kao glavni grad Malesije i diplomatske odnose sa Malezezom.

Profesor Bigović i ja s nevericom smo posmatrali ovo egzaltaciju radosti.

„Šta se događa?“, upitao sam napokon.

„Gori Amerika Mikeli, da Bog da da sva ognjem živijem spapunja!“

„Čekaj. Ko te to pali?“, upitao sam.

„Zove me Mileta Adžić, on je ozbiljan čovek. Kaže napali su Ameriku, dva aviona su se zakucala u Svetski trgovinski centar u Njujorku, jedan u Pentagonu. Srušene su kule blizankinje ima dosta mrtvih”, efuforičnim glasom je govorio.

„Mileta jeste ozbiljan čovek i samo je složio priču koja će prijati tvom srcu”, pokušao sam da ga razuverim.

Nisam ni završio rečenicu na displeju mog telefona se oslikao Z. Bogavac.

„Gde si?“, upitao je skoro kroz smeh.

„U kafani“, odgovorio sam ne uspevši da pitam šta se dešava, Zoran je nastavio:

„Proveravam imaš li alibi”, uzvratio je smejući se.

„Ovo je tvoja tema, rušimo ceo broj ‘Duge’, dođi da pišeš tekst“.

Došao sam u redakciju gde su sedeli svi: Nenad, Vanja, Branko, Zoran, Slava, Jevrosima, Miladin, Brana, Olivera se spustila iz „Žene“.

Gledali su po ko zna koji put kako se avioni zakucavaju u njujorške kule.

„Najava na naslovnoj je ‘Udar po scenariju Nikole Kavaje’, Sedi i piši tekst”, rekao mi je Zoran.

Zakucavanje ovih aviona podsetilo nas je na otmicu američkog boinga 727 na liniji Njujork-Čikago 1978. godine kojim je Kavaja nameravao, nakon oslobođenja sveštenika Stoiljka Kajevića, da se zakuca u zgradu Centralnog komiteta SKJ na Ušću.

„Ovo bez Nikole neće proći“, rekao sam hvatajući se za telefon.

Za dvadesetak minuta našli smo se u njegovom stančiću u naselju Medaković. Velika dnevna soba pretvorena u teretanu, u spavaćoj drveni radni sto iz neke kasarne nekoliko stolica i vojnički krevet. Skoro decenije robije u Americi ostavilo je traga na ovog nesalomivog čoveka.

„Nema tu nikakvog terorizma, ovde je Bog umešao prste”, bio je kategoričan Nikola, dodavši da je ponekad i „Bog terorista”.

Meni je rušenje njujorških kula vratilo sliku miniranja dve džamije u malom gradiću u istočnoj Bosni. I one su se samo stropoštale u svoje temelje. Koji mesec kasnije, dok sam pisao „Masakriranje istine”, postalo mi je jasno da su u istoj kuhinji nastali Markale, Račak, Trnopolje, Srebrenica, hladnjače sa leševima kosmetskih Albanaca, kuvajtski inkubatori za bebe, rumunski leševi, „Ibarska magistrala“ i „teroristički napad 11. septembra u Njujorku i Vašingtonu“.