107 godina od osnivanja austrougarskog logora za Srbe

Logor Nežider je bio austrougarski koncentracioni logor koji je postojao početkom 20. stoleća, odnosno u vreme Prvog svetskog rata.

Nalazi se 50 km jugoistočno od Beča. Ovaj kazamat je osnovan, suprotno međunarodnoj Ženevskoj konvenciji 1899, 1906, 1907. Tu su dovedeni pripadnici slavenske skupine naroda, najviše Srba i Rusa (civila i vojnika).

U periodu 1914-1918 dok je Veliki rat trajao austrougarska Vlada je utamničila najmanje 200.000 Srba (tri četvrtine su bili civili). Do ovog podatka je došao Miroljub Vučković, koji je ove podatke prezentovao u Parizu 1919. godine na Versajskoj mirovnoj konferenciji.

Oko 15.000 Srba je bilo zatvoreno u Nežiderskom logoru, a slobodu nakon rata je ugledala samo jedna trećina, dok su ostali ubijeni ili pomrli od gladi, bolesti, hladnoće…

Zanimljivost u vezi ovog koncentracionog logora je što je austrougarska vlast tu dovodila srpsku intelektualnu elitu i visoke oficire (naučnik Milutin Milanković iz Dalja, pesnik Sima Pandurović, crnogorski serdar Janko Vukotić i drugi).

Dugo vremena Nežider je bio logor za raspoređivanje logoraša po ostalim koncentracionim logorima širom Hazburške monarhije (Veliki Međer, Arad, Omoluc, Terezin, Ašah, Boldogasonj, Šopronjek, Jindrihovice, itd).

Nežiderski logor je postojao sve do kraja Prvog svetskog rata.

Nastanak logora: 

Logor Nežider se nalazio u istočnom delu današnje Republike Austrije, u pokrajini Burgenland, u ravnici između Nežiderskog jezera i Lejtonskih brda, na obodu nekadašnjeg grada Nežidera (danas je to Nojzidl na Jezeru) oko 15 km od granice sa Republikom Mađarskom i 50 km jugoistočno od grada Beča.

Bio je smešten u staroj kasarni Husarskog (konjičkog) puka sa pratećim zgradama. Prvi logoraši u ovaj koncentracioni logor su stigli vozom iz Kraljevine Srbije u septembru 1914. godine, nakon krvavih borbi u Sremskoj ofanzivi, kada je srbska vojska pretrpela veliki neuspeh.

Podela i organizacija: 

Logor Nežider je bio podeljen na tri bloka.

PRVI BLOK je bio sastavljen iz dve veće zgrade. U jednoj je bila smeštena komanda logora, u drugoj su bile kancelarije, magacini, zatvor, kantina, restoran i bašta za oficire. Sa spoljne strane druge zgrade stepenice su vodile u vojničke sobe.

DRUGI BLOK je na oba krila imao po 10 konjušnica u koje je ukupno moglo stati 100 konja. Tavanski prostor je služio za smeštaj i odlaganje različitih predmeta, sprava, mašina neophodnih za funkcionisanje logora.

TREĆI BLOK je imao manji broj konjušnica, radionice, veterinarsku ambulantu, kupatilo i pukovsku bolnicu.

Uslovi u logoru: 

Ceo logor je bio besprekorno obezbeđen, ograđen bodljikavom žicom. Istovremeno, spolja i iznutra bio je osvetljen izuzetno visokosvetlećim lampama koje su bile postavljene na stubove. I pored toga, ovde su patrolirale straže u grupama po 4-5 vojnika.

Na samom početku postojanja logora, svega tri meseca uslovi za život su bili pristojni, ali se to vrlo brzo izmenilo. Zarobljenici su masovno umirali od bolesti gladi, zaraznih bolesti i neodgovarajuće lekarske pomoći.

Svi internirci su imali radnu obavezu koja se razlikovala od njihovog intelektualnog, materijalnog statusa, stručnosti i uzrasta. Rad je bio strogo isplaniran i organizovan i na njega se išlo bez obzira na vremenske uslove. Zvanično radno vreme, koje se nije uvek poštovalo, je bilo od 07-14 časova.

Prvih nekoliko meseci postojanja logora hrana je bila zadovoljavajuća i po kvalitetu i po kvantitetu. Ubrzo je postala lošija u svakom smislu tako da je početkom 1915. u logoru zavladala glad, a za njom i bolesti. U zimskim mesecima, logoraši su obolevali od prehlada i sl.

Vlada Kraljevine Srbije i Vlada Kraljevine Crne Gore su od 1917. slale pakete sa hranom u sve logore, pa i u Nežider, tako da su spaseni neki životi. Briga o zdravlju logoraša nije bila adekvatna. Logoraši su bolnicu zvali „Čekaonica smrti”. Postojala je mogućnost poštanske korespondencije. Pisma i pošiljke su putovali po više meseci od jednog do drugog odredišta.

Logoraši su svakodnevno, u bilo koje doba dana ili noći, bez osnova, kažnjavani ili tučeni korbačem, kundakom, drvenim ili metalnim palicama, šamarom… Dozvoljeno im je da, u skladu sa uslovima, organizuju neki vid kulturnog i zabavnog života (pozorište, mešoviti hor, hor sveštenika, orkestar).

Za decu od 7-15 godina je u proleće 1916, najverovatnije pod pritiskom nekih humanitarnih organizacija, otvorena škola.

Osoblje logora: 

Komandant logora bio je Julijus Vajngraber, pukovnik u rezervi, zapamćen kao strog, prek i onaj koga su se zarobljeni ljudi najviše plašili. Bio je vrlo surov u svojim metodama mučenja i sadistički nastrojen prema logorašima koji su se bojali da ga ne gledaju u oči.

Logorski lekar je bio dr Armin Grimfeld.

Pravoslavni sveštenik koji je obavljao obrede sahrane bio je Sava.

Zatvaranje logora: 

Logor Nežider je raspušten pred sam kraj Prvog svetskog rata, tačnije 30. oktobra 1918. godine, kada su austro-ugarske vlasti u strahu od savezničke vojske (srbske i francuske) koja je silovito jurišala posle proboja Solunskog fronta prema Alpama.

To je urađeno tako što se tog dana logorska straža samo povukla iz logora jer su se bojali osvete, a dan kasnije sirena za ustajanje nije ni zasvirala. Nekolicina inteligentnih i sposobnih su shvatili o čemu se radi, te preduzeli korake za evakuaciju logoraša. Osnovan je Odbor za evakuaciju koji je danonoćno radio na tome da se svi logoraši prebace za Srbiju.

U tome su im pomagali i meštani Nežidera i železnica, tada već raspale Hazburške monarhije. Svakodnevno je vozna kompozicija 4 vagona, odnosno 300 logoraša odlazila put Srbije putem: Beč – Budimpešta – Subotica – Novi Sad. Tamo su ih dočekivali meštani Novog Sada i smeštali po kućama, a posle Dunavom prebacivali u Srem.

Izvor: Zločin nad Srbima