Зашто се мрзе Хрвати и Срби?
1 min read
Хрвати су крајем 20. вијека оформили државу. Када сагледамо околности под којима се то десило, закључујемо да је један од предуслова за стварање те државе био нестанак Срба са територије на којој је она створена.
У два маха, у петој и десетој деценији двадесетог вијека, дошло је до неописивог, крвавог злочина над Србима, што је овај народ довео до истребљења и његовог свођења на занемарљив проценат у данашњој Хрватској. Средином 20. вијека Срби су масовно убијани и на силу превођени у другу вјеру, док је крајем истог стољећа стотине хиљада Срба протјерано из Хрватске. У овој другој прилици, Срби су покушали да се физички и војно одбране од хрватског насиља, али то је учињено неспретно и безуспјешно.
Послије свега, данас на почетку 21. вијека, најистакнутији хрватски појединци величају Павелићево дјело. Дјело човјека који је предводио покољ Срба у НДХ. Зашто је нестанак Срба схваћен као предуслов да настане хрватска држава, и зашто та држава и данас одише антисрпским настројењем, као својеврсним покретачким духом?
Умјесто постављања ових питања, могао бих једноставно да мрзим Хрвате цијелим својим бићем. Да их мрзим до краја свијета и вијека, због ране коју су ми нанијели, ране дубље од бездана…Међутим, ако за себе и за њих потражим неке дубље разлоге постојања, морам да размислим, да потражим објашњење, да разумијем сукоб који нам се десио, да размислим о томе зашто су нас ранили, и о томе чија је рана дубља и крвавија. Наша – рана и поремећај оних који су убјени и протјерани, или њихова – рана и поремећај оних који су обузети жељом да нас нема…Мислим да нешто од тих разлога станује у начинима и мотивима којима су стваране државе ових народа кроз вјекове историје.
Од Средњег до Новог вијека
Од 13. до 15. вијека Срби живе зенит свог државног успона и политичке слободе, и тако граде идентитет народа који ствара сопствени културни и духовни израз. А све то граде на темељима универзалне хришћанске вјере и под утицајем православног „византијског комонвелта“. Хрвати у тим стољећима живе као поданици Угарске, са менталитетом поробљених Словена, који у туђем царству чекају прилику за остварење своје политичке слободе.
Проћи ће вјекови тежње и надања да ће они ( Хрвати ), на пространој територији западно од Дрине, а јужно од Беча и Пеште, и источно од јадранске обале, – формирати своју аутентичну, словенску, хришћанску државу. Мијењали су се окупатори..Турци, Млечани, Њемци ( Хабзбурзи )… и сабрао се готово читав миленијум тих и таквих надања. Све то вријеме Хрвати живе у различитим аутономним јединицама ових царстава. Те јединице својим називима ( именима ) говоре о постојању свијести о хрватској народној посебности, али та аутономија није ни близу онога што бисмо могли назвати политичком или културном слободом. Повремено имамо и покушаје да се подигне устанак ( нпр. Зрински и Франкопани у 17. вијеку ), али то је било без успјеха и без нарочите народне масовности.
Истовремено, и на истом, већ описаном простору, заједно са Хрватима живе и Срби. Њихов број је нешто мањи, њихова духовност и култура су другачији, али политичка судбина Срба на просторима западно од Дрине, истовјетна је оној хрватској. Поданици туђег царства који су етнички, језички и историјски нешто друго у односу на Беч и Пешту. Сви они дакле, са историјским стрпљењем и упорношћу, чекају ослобођење.
На другој страни, источно од Дрине, Срби живе у знатно већем броју. Њихова велика и снажна држава се, у 15.вијеку, угасила под турском најездом. Међутим, иако живе као поданици Османског царства, Срби су сабрани око Пећке Патријаршије. Патријаршија је израз њихове духовне слободе у политичкој поробљености, али и споменик, свједок некадашњег значајног земаљског царства. Патријаршија је свједок могућности коју су Срби остварили. Могућности да се у мору васељенског православља, од Египта до Кијева, оствари сопствени богослужбени и културни, стваралачки израз. Поред тога, народно предање чува један засебан културни драгуљ, – родољубиви циклус пјесама. Њега генерацијама преносе народни мудраци и гуслари, и он представља препјевану Библију, преведену античку трагедију, и уз Цркву и њену дјелатност, тај умјетнички поетски спјев чува снажну државотворну свијест Срба.
Отуда, код Срба у вријеме турског ропства, имамо низ значајних народних устанака и плодних духовних и културних обнова, који свједоче њихову народну виталност. Доба патријараха Соколовића; устанак Срба крајем 16. вијека; дјелатност патријарха Гаврила Рајића и Светог Василија Острошког током 17. вијека; нови устанци крајем 17. вијека и велике сеобе које су покренуте након пропасти устанака; политичка аутономија, а потом и самосталност територије Цетињске митрополије….
Нововјековни сусрет у измјењеним околностима
Рекли смо да на западним просторима Срби и Хрвати дијеле заједничку судбину поробљених Словена, под различитим управама Угарске, Венеције и коначно – Бечке монархије. Све су прилике да је, на тим просторима, до краја 17.вијека, број Срба био знатно мањи од броја Хрвата. Али духовни и историјски споменици свједоче о српском присусутву у Хрватској, још од 14. вијека, па и од раније. Мислим да је несумњиво да до овог периода, немамо ништа што би личило на антагонизам или сукобе између ова два народа. Можда је један од разлога за такво мирољубиво стање између двије различите конфесије истог или сличног етноса, тај што ни један од њих нема политичку власт над овим другим, и што нико од њих нема могућност да створи државу. И једни и други су под влашћу страног народа, страног језика и – јаке, моћне стране државе.
Исто тако је несумњиво, да су до 18. вијека Хрвати посматрани као доминантан словенски народ на овим просторима. То ваљда због њихове бројности, али и због њихове конфесионалне блискости са Бечом и Пештом, у односу на оне Србе који су до тог времена живјели на тим просторима. Покушавам да замислим како се хрватски народни идентитет формирао кроз ово стрпљиво и упорно чекање да се са адреса западне, римокатоличке, хришћанске Европе ( Беч, Венеција, Пешта, Рим ) добије „признање посебности“, „право на живот“, „дозвола за градњу сопствене куће“. Сво то вријеме Срби могу бити „добри сусједи“, – бројчано су маргинални…а могући су сарадници на послу политичке еманципације.
Међутим, вихор аустријско-турског рата с краја 17.вијека, који је донио велико страдање и сеобе Срба у самој Србији, заувјек је промијенио хрватско-српске односе на територији данашње Хрватске. У двије велике сеобе, до средине 18. вијека Срби су значајно населили ове просторе и повећали свој дотадашњи број. Но, поред увећања броја Срба, значајно је и то што се мијења и јача српски политички утицај. На просторе Хабзбуршког царства долази главом и брадом – српски пећки патријарх са својим епископима. И то не било који патријарх, него угледни Арсеније Трећи, који је у сталној преписци са Јерусалимским патријархом и који ужива велики углед у православном свијету. Уз то, Срби добијају значајне политичке привилегије од бечког цара, што их суштински чини засебном адресом за политичке преговоре, у односу на Хрвате. Крајем 18.вијека, у три административне области Аустријског царства ( Хрватска, Славонија и Крајина ), само су у Хрватској Хрвати у значајној већини у односу на Србе, док је у Славонији њихов број подједнак, а у Крајини – Срба има више.
Шта се десило? Хрватски простор нијесу населили ни Татари, ни Кинези, него њихови крвни и језички близанци, њихови „двојници“ који су друге вјере и који ( кроз патријарха и касније кроз Карловачку митрополију ) доносе снажну државотворну свијест. Да су то били Татари или Кинези, ма у коликом броју, хрватски идентитет и њихова перспектива политичке еманципације не би, на тај начин, била угрожена. Овако, са повећањем броја Срба, и са снажењем њиховог политичког утицаја, – попуњава се или макар дијели на пола, оно мјесто које су Хрвати вјековима пројектовали и назначили сами себи, у вјековној чекаоници за ослобођење Словена поробљених од хришћанског Запада. Потлачени Словени на рубу великог царства који чекају осамостаљење – више нијесу само Хрвати, већ и Срби! А простор је премали да би се размишљало о двије државе. Из хрватске перспективе – Срби су заузели њихово мјесто, мјесто за градњу домаћинства о коме смо говорили на почетку текста. И што је још теже, добили су га од оних ( привилегије које је Беч давао Србима ) који саме Хрвате држе у дугом историјском чекању. Испрва, та мука се није толико осјетила, нити су је Хрвати били свјесни, па се у револуционарном таласу средином 19.вијека, Срби и Хрвати појављују као саборци. Међутим, већ коју деценију касније на историјску сцену ступа први модерни хрватски политичар и идеолог, расиста и антисрбин Анте Старчевић, који ће, тако природно, добити епитет „оца домовине“.
Можемо само да наслутимо тјескобу коју је нарастајући, револуционарни хрватски национализам осјетио, када је у националном буђењу 19. вијека, поред себе затекао свога „двојника“ који га суштински негира у претензијама да оствари идолопоклоничку, антихришћанску накану – стварања чисте националне хрватске државе. Наравно, сваки други европски национализам тога времена није био ништа мање безбожан и ништа мање антихришћански. То је просто био дух времена, и мање-више исто се може рећи и за српски национализам, макар за неке његове политичке изразе. Оно што хрватски национализам разликује од других је изражено антисрпско, расистичко настројење ( Старчевић, Франк, Кватерник…). А оно опет, због свих горе изнијетих разлога, можемо назвати разумљивим психолошким и емотивним поремећајем. То је дакле поремећај чије коријене разумијемо, али га ничим не можемо оправдати нити подржати.
Етнички Хрват је политички заспао у 11. вијеку као неко ко је имао самосталну римокатоличку краљевину са краљем и поданицима који говоре словенским језиком, а пробудио се у 19.вијеку, као нововјековни националиста, који не може да добије исту такву краљевину, јер поред себе има себи сличног, али духовно другачијег, … можда би се могло рећи – самосталнијег и политички зрелијег. У сваком случају, поред себе има неког ( довољно сличног себи да се од њега не може дистанцирати и довољно различитог да га не може апсорбовати ) – да се осјети угроженим што са њим мора да дијели своје идеале.
Бијес, тјескоба, завист … то су темељне емоције на којима је настајала идеологија Анте Старчевића. Каква супротност у односу на, рецимо, оближњу Швајцарску, у којој је историја односа међу различитим ( а сличним) народима и различитим ( а сличним ) вјероисповјестима, донијела конфедерални суживот, у оно вријеме када Старчевић позива на прогон Срба из Хрватске. Старчевићеве емоције су према томе налик емоцијама библијског Каина. Завист и тјескоба који помућују моћ расуђивања. Друга димензија ове трагедије лежи у чињеници да Срби ( попут библијског Авеља ), нијесу могли ни да наслуте каква се неподношљивост рађа код словенског брата. Најприје зато што су и они, за аустро-угарске прилике, били само потомци намучених и расељених, а све те привилегије које су добијали од цара, и даље су их чиниле грађанима другог реда. Није било начина ни разлога да Срби предвиде како их братске очи виде у облику узурпатора и претендента на мјесто вјековима предвиђено само за Хрвате. Да, – онда када нема Бога, и када, као пољедица безбожне мисли, нема стрпљења за друге људе – убиство…нестанак Срба…то је било једино разрјешење хрватске тјескобе…
Како даље?
Овдје је нужно појаснити неколико ствари. Наравно да у хрватском народу јесте било, има и данас, и биће увјек, огроман број оних који траже Божији благослов, који ишту цивилизовани суживот са другима. Ту је било и биће оних којима је на срцу неки облик заједничког политичког живота са Србима. Од хрватског националног буђења средином 19.вијека, па до данас, на историјску сцену су ступали Хрвати који су свој народ водили у правцу узвишенијих и племанитијих идеја од оне Старчевићеве.
Тако исто, и у времену два велика српска страдања у Хрватској, велики дио хрватског народа је ћутао под репресијом и у страху за сопствене животе. Неки су и положили животе да би стали у одбрану Срба. Међутим, овдје говоримо о томе да су постојали предуслови у колективној свијести да у једном моменту Загреб Хитлерову војску дочека са цвијећем; да будући кољачи Срба, без трага отпора, успоставе државу у Хрватској, и да крајем 20. вијека 200.000 Срба напусти Хрватску са колективним одушевљењем већине хрватског грађанства. Постојали су реални услови за зло које се десило, исто као што су постојали реални Хрвати који су се том злу противили.
Зашто данас, послије толико времена, и послије посљедњег великог прогона Срба 1995.г., доминантна политика у Хрватској нема друге оквире ни другачији пут од оног да се народне вође сликају на Павелићевом гробу, да цијели стадион скандира усташки поздрав, и да народне масе ломе и прогоне натписе са ћириличним писмом?
Зашто? То је сада друга страна исте приче. Посао о коме је маштао Старчевић, скоро да је доведен до краја. Срба нема ни у приближном броју, у односу на њихово бројно стање прије усташког покоља и прије Туђмановог разрачунавања са сопственим суграђанима. Хрвати су остали сами у својој кући.
То је била жеља помрачених умова. Остварила се жеља помрачених умова! И сад треба живјети у тој кући. Кући у којој је убијен брат, из које је протјеран брат, из које је прогнана различитост. Кућа одјекује подсјећањем на прошлост. Остао је домаћин сам са својом савјешћу. А то стање је поново тјескобно и тешко…
Има ли помоћи, и ко може да помогне Хрватима у превазилажењу таквог стања? Посљедњег стања које је горе од првог – према ријечима јеванђеља. Да би се хрватско друштво ослободило тога стања, да би се умирила савјест у сопственој кући – поново су потребни Срби. Али не Срби као објект мржње, као адреса за излив нове тјескобе… него као неко ко ће својим присуством, својим животом и постојањем, да излијечи смртну рану на оба срца. Живот и опстанак Срба у Хрватској, пут је изљечења и деконтаминације. То је могућност да се коначно, простор данашње државе Хрватске, покаже као поље на ком је могуће градити пространо домаћинство, вишеспратну кућу, двориште са више улаза… Биће то богатија и снажнија држава, биће то човјечански однос два брата, у коме сваки од њих, у овоме другоме види бољег и племенитијег – самог себе.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Мислим да аутор није компетентан за анализу односа између Срба и Хрвата. Боље би било да покуша да нам објасни одакле потиче невјероватна количина мржње према Србима на Цетињу.
Е благо оном кога србомрзац Шора брани од Срба.
Srbomrzac ???
To si ti nešto umislio , nije „srbomrzac“ neko ko se nije posrbio nego ostao vjeran Crnoj Gori i crnogorstvu, nego onaj što śedi doma i …. o imaginarnom srpstvu koje je života koštalo milione srba i ostalih južnoslovena , a taj je srbomrzac .
A Perovića branim od vas takvije jer piše realno , jes da srbuje ali nije radikalan , što i priliči pravoslavnom popu .
A moj Peroviću , kako ovo posrbljeni laju za tobom , samo zato što realno pišeš , tako ti je to kad oće da budu veći srbi od pravijeh srba , a što ćeš ti tamo ne znam , nikad im valjat nećeš .
Mentalno stanje hrvata i jeste jedna šovinistička histerija , bolesno izgleda društvo i država kojoj su ustaše uzori , i sada kada su bukvalno sami u etničkoj državi i dalje šovinistički divljaju na zaprepašćenje civilizovana svijeta .
Mislim da su na takvo ponašanje podstaknuti od nekog kome je interes tenzija na Balkanu , kao što je i druga strana podstaknuta da rehabilituje četnički pokret koji je suštinski isti kao i ustački , isti im je cilj etnički čista država , bojat se nove Balkanske klanice , svo uslovi su ti mržnja , propaganda , manite vođe , još samo da taj neko naredi i eto krkljanca .
Отац Гојко овим текстом рехабилитује Павелића и усташтво. То не изненађује ако имамо у виду да је његов колега Шербо Растодер, такође колумниста Вијести, недавно написао како има разумјевања за злочине Ханџар дивизије.
Узгред буди речено, запрепашћујућа је та потреба појединих српских свештеника да воде бригу о инославцима, за које пред Богом нијесу и не могу бити одговорни .Зар су српски епископи позвани да толико брину о ватиканском јересиархату и тако грозничаво настоје да га поштеде компромитације Степинчевом канонизацијом, да морају хитати папи на ноге да га убјеђују у то? Зар је један цетињски свештеник позван да брине о иновјерним Хрватима и тако патетично медијски вапије ”има ли помоћи, и ко може да помогне Хрватима у превазилажењу таквог стања”?
Умјесто да грмне: ”Како, браћо, да спасимо у Хрватској остатке закланог српског народа који данас уцјенама и систематском мржњом, дискриминацијом и насиљем на улици, у медијима, у школи и на прагу њихових кућа и цркава тлаче и покатоличавају исти они са чијим се ”светим оцем” и настраним прелатима јавно и тајно грле наши великаши по Риму, Београду, Дубровнику, Мостару и свим могућим форумима и зборовима Истамбулске патријаршије!
jadni su bogoslovi kojim predaje pop s.perovic. Postoje danas ljudi koji poznaju istoriju malo vise nego ovaj unijat perovic koji se ocesao o papski prsten i naprsni kriz.
Сам наслов чланка типична је западњачка уравниловка између жртве и џелата. Хрвати мрзе Србе, то је и данас из дана у дан све очигледније. али како се један православни свештеник усуђује рећи да његов народ ИСТО ТАКО мрзи Хрвате?
Отац Гојко о стању , на простору који је био дио теме текста, након спровођења накане исписане у Старчевићевој идеологији, каже да су остали Хрвати сами са својом савјешћу. „А то стање је поново тјескобно и тешко… Има ли помоћи, и ко може да помогне Хрватима у превазилажењу таквог стања? Посљедњег стања које је горе од првог – према ријечима јеванђеља. “
Има помоћи. Може се помоћи Хрватима. Међутим та помоћ би се могла остварити много лакше да многе данашње државе, које се сматрају великим и моћним и које би могле бити велике и моћне, дакле да те државе заиста хоће да помогну становништву које живи на просторима екс Југославије, чиме би дјеловали позитивно на још шире просторе, јер позитивне и негативне ситуације дјелују повољно и неповољно далеко шире, да помогну да свима буде боље. Нажалост те државе које би могле у овоме помоћи као да свој интерес виде у томе да на простору екс Југославије буде што горе.
Када би знале како треба да помогну и када би хтјеле да помогну те државе би узеле учешћа у укидању државе Хрватске и у подјели њених територија између Србије, Италије, Мађарске и евентуално Аустрије. Тако би најбоље помогли Хрватима, а њихово стање у којем су се, како исправно отац Гојко примјећује, нашли, заиста јесте горе од претходних стања, стања прије спровођења Старчевићевих идеја, мада и та стања нису била добра и тада су се рађали предуслови за ово у чему данас обитавају.
Servi – od riječi Srbi, da ih ponize do kraja. U evropskim jezicima, npr. Slave – od Sloven, Englezi kojima su prvo roblje bili Poljaci, ostalo je ime za roba – po Slovenima. Kod Italijana isto: Schiavone – znači rob i Sloven. Isto tako za slugu – po Srbima – servi, Srbi su, no mi ne znamo svoju istoriju živjeli na mnogo većem prostoru. Lužički Srbi znači Srbi uz granicu ali je njih bilo više. Cijela Evropa je nekada bila naseljena samo Slovenima, to se vidi u toponimima, hidronimima, jeziku. Ali su Sloveni, isto kao i Srbi zatirani da o njima traga nestane. A onda se istorija pisala iznova. Bez njih.
Гојко Перовић 2016.: ”Све су прилике да је, на тим просторима, до краја 17.вијека, број Срба био знатно мањи од броја Хрвата.”
Франциско Леонардис,” читаве Србије апостолски мисионар” римског папе 1640: ”На пространствима од Константинопоља до Истре пет шестина хришћана јесу људи српског ритуала – Сервијани!”
Каже аутор: ”Живот и опстанак Срба у Хрватској, пут је изљечења и деконтаминације.” Невјероватно какав је то приступ једног свештеника окрутним гријесима читавог једног народа и његове државе према другом народу Божијем, и какав рјечник!? А покајање крвника и њихових ватиканских идеолога за злочине над православним Србима? Покајање као признање хрватских опачина и ујдурми које су однијеле животе више од 1 500 000 Срба у Другом рату и прогнале више од 500 000 српских душа, а од 1990. што прогнале, што побиле више од 600 000 Срба! И покајање као корјенита промјена живота. Ово је (не)схватљиво наивна прича. Типична генетски модификована титоистичка бајка о братству и јединству, без стида пред српским жртвама и њиховим потомцима, у крајњој линији својом млакошћу и заборавношћу у служби урушавања Православља.
Поштовани брате , приморац зашто не далматинац.Паштровићи и сви приморци су сами себе звали далматинцима.
Краљ Никола у прогласима и Његош их назива браћом далматинцима.
Владари Зете говоре да су владари Зете и горње далмације.
Св .Сава је епископ далматински и дакијски.
Не предавајмо ово дивно и једно од најстаријих имена на овим просторима другима.
Треба знати да и ово што се данас зове црногорско приморје није ништа друго него далмација
Ми Паштровићи никада нисмо били ни Далматинци, ни Црногорци, већ Бокељи (Бокези) -Срби, наравно. Препоручио бих ти да читаш Стефана Љубишу.
Поштовани , Паштро.
Молио би историчаре из Боке да нам помогну у овој братској расправи.Потрудићу се и сам да нађем нека факта , сада само пар примјера.
Засигурно су Ваши посланици били чланови Далматинског сабора за време аустро -угарске окупације. Сложићемо се да то не мора бити доказ.
Карађорђе пред последњу битку пише проглас Браћи Црногорцима , Херцеговцима и Далматинцима. Далматинци то се првенствено односи на народ од Херцег Новог до Улциња , као што се Херцеговци односило и на Бањане , Пивљане и Дробњаке нпр.
Краљ Никола пред балканске ратове пише проглас браћи Босанцима, Херцеговцима и Далматинцима.
Пошто Бокеље није позвао , а Вас сигурно не би заборавио и ако предпоставимо да нисте ни Босанци ни Херцеговци логично је да Вас краљ Никола назива Далматинцима.
За Србина Зорића љубавника Руске Царице Катарине прочитао сам податак да је сав стечени иметак изгубио на коцки од неке браће Паштровића Далматинаца.
Кроз време многа се сазнања губе, тако је и доста наше браће из Катунске Нахије заборавило или нису чули да су Срби.
Како год ми остајемо браћа Паштровићу , Далматинци или не али Срби свакако.
Maндушићу, Мандушићу.
Краљ Никола није никада ногом крочио у Паштровиће, тако да и није неки релавантан извор за твоју твдњу. Ја више вјерујем нашем Љубиши, који је јасно говорио и писао да Паштровићи нису Далматинци, већ Бокези.
Братски поздрав!
oce duhovni nas gojko, prastajte. ali pricati o nekoj kuci sa vise ulaza i stanara kada su hrvati u pitanju, znacilo bi bratiti se u 45. ili ranije i zaboraviti razne stvari. necu sada o tome kako sam u delu teksta osetio onu njihovu pricu o „dotepencima“, te pricu iz 90-tih u smislu kako su srbi svoju zemlju doneli na svojim opancima, tako neka je i odnesu. oprostite oce i moj brate u hristu, zmija nas je vec toliko puta ujela. prebilovci dva puta u razmaku od 40 godina. zar to nije dosta ? ne kazem da treba da radimo ono sto su uradili i rade oni nama, ali treba pisati afirmativno o tome da se srbi vrate na SVOJE u dalmaciju, liku. kordun, baniju, slavoniju. kada se budu stvorili preduslovi, eto razgovora. kako je moguce oce, da sledeca generacija posle prvog svet. rata, razmislja isto kao oni sto pravise zlo po macvi. kako je moguce da potomci onih iz ll svet. rata misle isto kao i portiri iz jasenovca, jadovnog, slunja, kozare…trajalo bi do navek. svaka slicnost je namerna. to je genetski kod. i kada vidim pusku o ramenu, kaze patrijarh pavle, ja znam da ona sluzi za odbranu… prastajte oce gojko, ali pitam se – koliko glava srbskih treba padne, a da mi hrvatima pricamo kako smo braca ? ja bih takvu politiku nazvao mentalnim mazohizmom ( koji je narocito dosao do izrazaja posle ll svet. rata), da je ne nazovem drugim imenom. jesmo mi braca, kada bi zagrebali malo po etnografiji i etnologiji , ali kada neko svakih 40 godina poteze na vas i na vasu decu noz, dolazimo vec na polje psihologije veceg stepena. ovo vase razmisljanje jeste dobronamerno, zato i jeste pravoslavni svestenik. ali zivot u paklu zahteva i druge metode borbe, pored duhovne. ziveo sam u toj visespratnoj kuci, kako kazete, pa su mi na fotografijama iskopane oci od strane sustanara. neka nasa braca i sestre su prosle neuporedivo gore, tako da je ovo moje nista, ali dovoljno da se pitamo da li je posle svega i danas ovo moguce? bojim se oce da je stvar nepopravljiva, bar za duze vreme, jer vidite sta se desava ovih dana – banjaluka i zemun su jos uvek neispunjene zelje, njihove i njihovih oceva i dedova… Uz pozdrav iz Sombora, oce Gojko zelim Vam svako dobro, prastajte meni gresnom i da duse i misli neprijatelja nasih budu ciste. Molim se za to.
Iz pojedinih komentara, osim jezive mržnje i šovinizma, izvire i elementarna nekultura, kada se hrišćanskim sveštenicima obraćaju sa „pope“, poput poratnih komunističkih komesara!
можда би се могло рећи – самосталнијег и политички зрелијег.
Ne bi se moglo reci. I, zasto se, uopste, Vi bavite ovakvim pitanjima, to nije Vas posao. Vi nijeste ni politikolog, ni sociolog, ni istoricar. A, najmanje ste, izgleda (i nazalost), ono sto bi trebalo da budete – pop.
Zasto uvjek na srpskoj strani neko trazi razlog da se ustase ne mrze?
Лагани састав оца Гојка.Који можда има намјеру да буде добронамјеран , али….
Има много ситних детаља који су недоречени или прескочени.
Напримјер детаља да код набрајања држава који владају „хрватским“ простором , што је у основи нетачно , прескаче се постојање Српске државе краља Тврка од Задра до и са Никшићем. Да не говоримо да Ђураш Илијић ( родоначелник династије Ђурашиновић Црнојевић) челник цара Душана управља Српском тврђавом Скрадин код Шибеника.
Најболније је прећуткивање улоге Ватикана у свој причи. То и неки чудни папски прстенови и неразумњиве посјете Ватикану Српских вјеских великодостојника бацају сјену на овакве текстове.Много тога вишевјековно веже браћу Србе из Зете и Далмације ,да ми из Далмације које су змије дуже и жешће уједале , не поручимо неко своје виђење из пакленог окружења браћи у.Црној Гори.
Чувајмо се псеудоисторичарских причица папоекумениста.
Ово што смо овдје могли прочитати о односима Срба и Хрвата на просторима историјске Далмације, Славоније и мале Хрватске, на чије нас постојање чак ни не подсјећа,утапајући њихове називе и судбоносне историјске истине у великохрватску творевину Павелићеве, Брозове и Туђманове Велике Хрватске и њену идеологију, типично је ВЕЛИКОХРВАТСКО становиште просјечних СРПСКИХ интелектуалаца, порођених ватиканско-бечком и брозовско-евроунијатском науком усред комунистичког и евроунијатског Београда. Један свештеник СПЦ, игноришући историјске чињенице, па и чињеницу о вјековном постојању неизбројних Срба католика на свим овим просторима који су упорним насиљем Ватикана и католичких држава које су њима господариле,претворени у Хрвате, без имало устезања усудио се да углас са милитантним папским агентима и павелићевцима Србе назива ”двојницима” Хрвата који су донијели са собом на ”хрватске просторе” ”другу вјеру и државотворну свијес”т којима су ”хрватски идентитет и њихова перспектива политичке еманципације… били угрожени!” Ко још пита за нешто др Никодима Милаша и његова научна свједочанства о Православној Далмацији, ко зарезује др Јована Радоњића и његову ”Римску курију у јужнословенским земљама” ,да не набрајамо даље…Битно је јахати на таласу латиноманије који се подиже и нараста у професионално-теолошком естаблишменту Српске Цркве школованом по матрицама фанарских поклоника римског папизма!
А ево какву су трезвеност ума и честитост душе до 20. вијека имали Срби католици и како су сами, свједочили о својој прошлости. Примјер дон Антуна Бабурице Дубровчанина, који се може прочитати на http://jadovno.com/arhiva/intervjui-reportaze/articles/nikola-milovancev-o-srbima-i-pravoslavnoj-veri-na-prostorima-danasnje-hrvatske-do-xx-veka.html
: ”За разумевање историје српског народа и Православне Цркве на подручју Дубровачке републике изузетно је значајан рукопис који је годинама у тајности, плашећи се да ће бити отрован, писао дон Антун Бабурица, жупник села Орашац код Дубровника. Тај рад под називом „Прилози културној историји Дубровника“ завршен је 1947. г. а аутор га је крајем 70-их година прошлог века, неколико година пре своје смрти, предао историчару Боке Которске, Максиму Злоковићу из Тивта; замолио је да се текст држи у тајности до његове смрти а после тога пошаље Матици српској и САНУ, што је и учињено; Максим Злоковић је 1989. два примерка изручио мени, рекавши: „Од тога што смо послали неће бити ништа, чувај и објави једног дана!“ . Цитирам жупника дон Антуна Бабурицу: „Na teritoriji dubrovačke republike od pamtivijeka i uvjek samo su se zidale crkve posvećene u čast Hristovu, sv. Duha, Bogorodice, Anđela i Svetitelja ISTOČNE, a nikad zapadne Crkve. Za ovaj dokaz ćemo navesti samo parohiske crkve, koje se nalaze na dubrovačkoj teritoriji. Затим се наводе : Dubrovnik i okolina (следи попис 18 цркви); Konavli (попис 8 цркви) ; Ston i okolina s Mljetom: (попис 13 цркви) i Pelješac s Lastovom (попис 10 цркви). Затим следи закључак: „Iz ovoga vidimo da su: a) sve crkve, koje su već postojale kada su došle u posjed Republike bile posvećene samo istočnim pravoslavnim Svetiteljima, iz čega izlazi da je i narod bio PRAVOSLAVNE VJERE; b) da su i one koje su kasnije za vrijeme republike građene isto tako posvećene istočnim svetiteljima, jer ih je narod podizao, a narodu su istočni svetitelji bili duboko u duši usađeni, te su koliko dubrovačke vlasti, toliko sama crkvena vlast, pa čak i sami franjevci koje su određivali da pokatoličavaju pravoslavni živalj, morali popustiti iz taktičnosti pred narodom, samo da postignu što jače svoj cilj, POKATOLIČENJE NARODA i učvršćenje Rimske crkve u narodu i da tako preko istočnih svetitelja narod fanatizuju. Svoje pak zapadne svetitelje postavljali su u iste crkve podižući u istim crkvama druge oltare i tako su ipak, zaobilaznim načinom, svoj cilj postizali“.
Да је Православље нераздвојно скопчано са српским етницитетом било изворна вјера предака данашњих Хрвата, свједочи и израз за Православље широко распрострањен међу Далматинцима данашње Хрватске – ”стара вира” у коме се огледа њихово изворно, кажива превјере неподмићено памћење. Многи католици у Сплиту и околици, нпр,. када их мука стисне, одлазе православним свештеницима да им очитају молитву по ”старој вири”.
Ову истину о поријеклу Хрвата насилним покатоличавањем Срба тијеком вјекова на свој непобитан начин поткрјепљују резултати ДНК испитивања данашњих Кроата који су скандализовали неоусташију од Загреба до Цетиња, а са којима би аутор овог жалосног текста морао бити упознат: Istraživanje genske podudarnosti i genskog podrijetla Hrvata, koje je proveo institut FA iz Zagreba, a trajalo je zadnjih devet godina, donosi najšokantnije od svih dosadašnjih otkrića vezanih uz podrijetlo Hrvata. Prema ovom uglednom institutu koji je zadnjih desetljeća prikupio više međunarodnih priznanja iz genetičkih istraživanja, na uzorku od 7230 ispitanika najveća je genska podudarnost kromosoma Y i haplotipa upravo sa slavenskim haplotipom srpskog naroda iz 10. stoljeća.Haplotip Eu7, odnosno takozvani hrvatski haplotip, moguće je povezati jedino s haplotipom Eu13, koji je takozvani starosrpski haplotip, a povezan je sa Srbima do 10. stoljeća. To bi otprilike značilo da su sve dosadašnje pretpostavke o podrijetlu Hrvata bile potpuno pogrešne i da nismo uviđali očito. Hrvati su potomci Srba koji su negdje tijekom 10. stoljeća prešli na područja naseljena manjim slavenskim plemenima, koja su se priklonila toj skupini te su negdje tijekom toga istog stoljeća preuzeli ime Hrvat (Xorbatus) – objasnio je dr. Milorad Pavić iz Instituta. http://news-bar.hr/vijesti/regija/okantno-otkrie-o-podrijetlu-hrvata
Ако су су Хрвати бар својим претежним дијелом заправо расправослављени Срби, српски ренегати који су са новом вјером примили и нови изразито западњачки етницитет, шта високе дипломате и овакви текстописци саме Српске Православне Цркве у суштини чине када не само да прећуткују милитантни савремени папски прозелитизам над остацима свога православног стада у Великој Хрватској и када не само да му се снажно и јавно не супротстављају, него се још грле и, на зор Богу и канонима, молитвају са његовим папистичким и другим идеолозима од Загреба и Беча до Мостара и Београда ? И када толиким заборавом покривају српске мученичке жртве, јер за више од пола вијека – нијесу готово ништа битно учинили за развијање српске самосвијести о холокаусту извршеном над Србима у 20. вијеку и утврђивање имена и укупног броја у масовним погромима од стране аустроугарских, њемачких и хрватских нациста побијених православних Срба, нити су жртве пописали – нити направили Музеј холокауста Срба Аустоугарске и Независне државе Хрватске, који би српству предочио размјере истрјебљења којима је систематски бивало подвргавано и опомињао га на вјечно памћење… Шта у суштини чине том својом индукованом несвијешћу, праћеном екстатичним екумењарским љубакањима над згаженим и заборављеним гробовима наших Новомученика, чији је дан свенародног празновања, установљен у вријеме патријарха Германа, у међувремену избрисан из црквеног календара? Шта чине и оним страшним мантрама о непостојању суштинских разлика између Католичке папске мултинационале и Православне Цркве Христове, које у свакој згодној прилици одмантрава први међу једнакима у српском епископату, ширећи у народу неописиву саблазан ? Ништа друго до то да праве прилазе и утиру путеве нове уније, и разрађују најнеосјетније начине за остварење давнашњег ватиканског сна – посљедње обмане и коначног покатоличења Срба, у оквиру агенде Новог свјетског поретка.
Bilo bi dobro da pop Gojko objasni zasto su Crnogorci negirani od strane Srba? Da li zbog svoje drzave i identiteta koji se nikako ne uklapa u bajku o „velikoj Srbiji“?
zivot i stina su daleko od tebe, ili si ti daleko od njih. uglavnom neka falinka jeste. …Pozdrav iz Sombora.
„Priča o tome zašto u Srbiji laž ima bolju prođu od istine – čak i situacijama kada je istina isplativija – veoma je stara. Slobodan Jovanović je na jednoj etapi svog razvojnog puta ispravno primetio da srpska sklonost (samo)obmanjivanju vuče koren iz mitomanske, da ne okolišimo – lažovske, srpske istoriografije, pa je pitao svog oca, Vladimira, zašto su tako masno lagali, na šta mu je otac odgovorio – nismo imali od čega da počnemo…“
(Basara, Bife Brioni, Danas 4.8.16)
See more at: http://www.danas.rs/dijalog/kolumnisti.881.html?news_id=324858&title=Bife%20Brioni#sthash.7swp5F2u.dpuf