Sveto trojstvo srpske poezije

Piše: Slobodan Milić

Od jedne buktinje do druge, od jedne pjesničke veličine do druge, kao po nekom zakonu mora da prođe, prohuji, iznad jednog naroda ili u njemu čitav vek.

Oganj koji se ponovo zapalio među Srbima, ponovo posle Njegoša, probudio se u Rovcima nakon 120 godina. Velike knjige kako kaza Dostojevski za Don Kihota, pišu se „jednom u sto godina“. Svi su izgledi da je tako.

I pojavi se Sveto Trojstvo srpske poezije. Reče mi jedan čoek, Međa Vuka Manitoga i Lele i kuku, jedinstvene poeme srpskog duha, a njihov tvorac novi svetionik sa novom svetlošću.

Tamo gde se i dan-danas jedino hoda u opancima, sve manje i sve ređe, nažalost, išlo se veoma pažljivo i da se ne bi koja misao slučajno zgazila, a ovde reči rastu i bele se kao narcisi i šire se prave misli čiji miris je postojan kao tom antičkom cvetu.

Valja ovde da umetnem moj razgovor sa đedom, davnom jednom u djetinjstvu:
– Umro je taj i taj, kažem ja.
– Je li onaj?
– Jes vala, onaj.
– A jesi li siguran?
– Jesam đede.
– E da je valja ne bi umro.

Posle mnogo godina kada mi je došla u ruke knjiga Reče mi jeda čoek, sjetio sam se ovih đedovih reči da ne umire i ne nestaje ono što valja, a to su reči, misli, pesme, brate.

Za razliku od zrna, sve ono što je nadahnuto od Boga i taknuto večnošću u Crnoj gori nikada nije umiralo. Pogotovo reč i misao. Ali od toga se umiralo. Za to se i umiralo. Danas ni za to. Zadata reč je u srpskom plemenskom narodu bila jedini lek i spas. Do nedavno. Zadatih reči nema, pogažene pište na sve strane kao guje.

Zato odnekuda dođe Matija i poče da upravlja zlom pogažene reči, da ih tolkuje i pretvara u hljebove. Uoči bele kiljanove kojih beše na sve strane i poče po njima da kopa. Vreme pod njima beše staro sto pedeset godina i bogato.

I kada pomislimo da je Njegoš iscedio i poslednju kap suve drenovine podstaknut velikim kosovskim mitom, narodnom Vukovom epikom i mislima koje su dozrevale u tami i nevaktu petovekovnog ropstva javlja se Matija Bećković i trijumfalno kliče: „nije isceđena drenovina suva“, baci na papir kapi koje se razliše i pretvoriše u reči a obe u misli i stihove.

I kada pomislimo da su se gore umučale, grom zagrmje iznenada iz vedroga neba, izviše Rovaca, a đe bi drugo, i raširi se na celu Crnu Goru i svekoliko srpstvo. Koliko beše jak potraži vezu i druge unazad da bi uhvatio zalet za unapred. Potraži i nađe nagomilanu energiju i munja obasja korotnu Crnu Goru, koja je i danas u koriti, kao nikad do sada, za samom sobom.

Degradacija dobra i zla javlja se u prelomnim istorijskim trenucima i do njih dolazi ponajpre u odjednom opustjeloj čovekovoj duši. Čovek odjednom izgubi moć da razazna, pojmi šta je to dobro, nadvlada moć zla. Tada počinje strmoglavica čovekova, bratstva, plemena, naroda. U takvoj nasrtljivoj stvarnosti i punoj jada, u kojoj čovek ne „umije da se opasulji“ dobro biva sve ređe, potisnuto,kao da je ostavljeno za sigurno vreme, koje će doći, koje mora doći.

Na talasima jada i čemera koji se gomilaše više od jednog veka javljaju se epske pesme Matije Bećkovića. On kao da je znao da je epika mač za svakojega jednog plemena, pa poseže epske topuzine i dovede u red, u stuhove, sveopšte misli plemena rovačkoga.

Pleme je pričano i pevano, mislilo i misao jednu dodavalo drugoj, tako se stvara trajan plot od reči kojima su se opasivali braneći se od svakojakog zla. Priče su se ređale kao u Hiljadu i jednoj noći, s tom razlikom što su oči čekale nekog Godoa, čekale i nadale se, postojno se nadajući da postoje. Slutile su to izgrađujući svoj mit. A kamenice pune mitova i epike mogu se još uvek otkriti, doprti do njih, pokazati se onome ko je nafačan, a iza kojeg stoji narod koji vekovima jedino opstaje po kamenicama. One su mu jedino dobro i zlo i ovog i onog sveta. Samo pesniku je dato da se napije iz tih kamenica, ako prepozna da mu je to jedino prebivalište i bivstvovovanje. Prepoznati svoju dubinu, znači postojati. Postojati znači nadovezati se duhom na duh prohujalih vekova. Rođenjem doneti taj duh i posle ga prepoznati i oživeti ga rečima. Pesnik o kome je reč nasledio je rađanje i atavizam predaka i demijurg jada.

Rođen u košuljici mita i epike kasnije će doći da sve to prepozna, i prepoznao je. Od Reče mi jedan čoek, preko Međe Vuka manitoga od Lele i kuku nema više od romače, a Crna Gora je sva jedna romača. E, u toj romači je smešteno toliko mistike i epike da čovek za pod glavu stavlja mit umesto ruku, kamena ili jastuka, bio budan ili kad spava. Crna Gora je veliko ulište mita i epike srpskoga naroda sa kojima će savladati i najtragičnije istorijske trenutke. Sa Svetim Trojstvom Njegoševim i ovim Matijinim srpski narod nema šta da brine za svoju budućnost.

Rovca i Kuči su dvoje od sedmoro brda koja čine grudi Crne Gore. Marko i Matija su primjeri strašni, antički. Kod nas tradicija stalno vri, ključa. Iz njene pore stvaraju se kapi sa koje se slivaju u reči, u pesmu ili prozu. Dok Marko traži primere sa kojima će svakoga na megdanu dobiti,  Marija ispisuje „psoglavo naličje vremena“. Matija se diže u što se našao da zapiše zavete predaka.

Bog ćuti, gleda i aminuje. Vidi Matija da je Božje sve i da će Bog podeliti nešto sa njim. I posta reč zajednička i otkrovenje i raspečaćenje sedam pečata i pojavi se rođaćka knjiga starostavna i naša. Pade reč i bi knjiga.

Značaj Matijin je što je izneo sve bolesti duše u prelomnom istorijskom trenutku i sa opisima glavnih negativnosti naših, i što je ostavio razgolićene po svoj Crnoj Gori i njenim gudurama da se pune jada, veremo i patimo, da dozivamo jedni duge a ne vidimo da jad sipamo jedni na druge i da se jedan raduje kad drugi umire. Navadi se đavo na nas i poslušasmo ga. Radujemo se kad drugi plače.

Značaj Matijin što se nadoveza na tradiciju i duh narodni i odole mnogobrojnim kljusama i opasnostima.

Značaj Matijin što proniknu zlo i dobro svoga naroda i što bi svestan onoga što narod poseduje.

Značaj Matiji je što posle Njegoša izreče novu pesničku reč.

Epska ironija je dubina njegovog duha.