Prof. dr Dejan Popović: Šta će da opredeli Škote

Škotska se ujedinila s Engleskom 1707. godine u Ujedinjeno Kraljevstvo (UK), a Škoti su se, uprkos početnim bunama, kasnije dobro uklopili u britansko društvo – sedmorica britanskih premijera bili su iz Škotske. Osamdesetih godina 20. veka došlo je do kolapsa stare industrije, što je posebno pogodilo Škotsku, pa od tada počinju tenzije.

Blerova vlada otvorila je proces devolucije, u kojem su na škotske institucije prenete brojne nadležnosti, ali ne i odbrana, spoljni poslovi, fiskalna politika i još neke. Škoti su 1999. godine izabrali svoj Parlament. Na poslednjim izborima (2011), Škotska nacionalna partija (ŠNP), koja se zalaže za odvajanje Škotske od UK, dobila je apsolutnu većinu. Tada je pokrenuta kampanja za referendum o nezavisnosti, pa je sa Kameronovom vladom postignut dogovor da se referendum sa pitanjem „Da li Škotska treba da bude nezavisna država?“ održi 18. septembra ove godine.

Sve tri vodeće britanske partije – konzervativci i liberalni demokrati (vlast), kao i laburisti (opozicija) – snažno su opredeljene za očuvanje Unije i vode kampanju pod parolom „Bolje je zajedno“. Independisti, predvođeni ŠNP, nastupaju pod sloganom „Da Škotskoj“. Do pre desetak dana izgledalo je da pokret „Bolje zajedno“ ima značajnu prednost, ali su najnovija istraživanja pokazala da unionisti imaju tek minimalno vođstvo.

Prilično upaničena reakcija londonskih političara, uključujući premijera Kamerona i lidera opozicije Milibanda, imala je i proračunati cilj da se prodrmaju neodlučni glasači i motivišu pristalice Unije da izađu na referendum.

Škotski prvi ministar Salmond je imao složen zadatak da proširi početnu podršku od samo trećine biračkog tela. Dve su nedoumice bile i ostale ključne – status nezavisne Škotske u odnosu na EU i zadržavanje funte kao valute. Vestminster je stalno slao poruku da bi Škotska morala da stane u red za prijem u članstvo EU. Škotske vlasti tvrde da, kako se Škotska (u sastavu UK) od 1973. godine nalazi u EZ, odnosno EU, ne može biti govora o pristupnim pregovorima, već samo o tehničkim aranžmanima, koji će se usaglasiti do proleća 2016. godine. No, i tada bi pregovaračka snaga male Škotske u Briselu bila manja od snage koju ostvaruju preko UK.

U pogledu valute, u celoj Britaniji vlada negativan odnos prema evru, čemu je pogodovala i dužnička kriza koja je pogodila evrozonu. Salmond želi da nezavisna Škotska zadrži britansku funtu, što Vestminster ne prihvata, čime izgleda iritira deo glasača.

Dodatni problem je članstvo Škotske u NATO. Zajednički stav svih pro-independističkih partija je da se britanske nuklearne podmornice „trajdent“ moraju iseliti iz baza u Škotskoj, što će ugroziti pozicije ostatka UK kao nuklearne sile. Međutim, od 2012. godine ŠNP napušta zalaganje za izlazak iz NATO.

Iako je pitanje secesije uvek nabijeno emocijama, u zreloj demokratiji kakva je britanska kampanja se vodi mirno. Iznose se argumenti u prilog i protiv nezavisnosti, koji se svode na to da li bi ona donela bolji život građanima. Vestminster je spreman da najvažnije ekonomske zahteve independista (npr. prebacivanje fiskalne politike na nivo škotskih institucija) ispuni čim na referendumu pobedi opcija „ne“. Škotima je skrenuta pažnja da bi, ukoliko im banke krenu putem kojim su išle islandske ili grčke, na svakog poreskog obveznika u nezavisnoj Škotskoj pao više no dvostruki teret nego kada bi ostali u zajedničkoj državi. Kreditni rejting nezavisne Škotske zavisio bi od podele britanskog javnog duga, ali bi bio niži od rejtinga ostatka UK. Pristalice nezavisnosti tvrde da je danas Škotska u boljem ekonomskom položaju od ostatka UK i da bi se taj odnos dodatno popravio ukoliko bi prihodi od nafte i gasa pripali Škotskoj. U četvrtak uveče čućemo sud škotskih glasača.