Pismo lidera DF i kompletan elaborat koji je poslat Benonu i senatorima

Pismo lidera DF-a Andrije Mandića i Milana Kneževića i kompletan elaborat za predsjedničku administraciju, senatore i kongresmene
Sjedinjenih Američkih Država objavljujemo danas. Riječ je o dekonstrukciji neistina koje su prezentovane američkom Senatu 14. septembra 2016. u vezi s namjerama da Crna Gora nasilnim putem, protiv volje većine građana, bude uvučena u NATO pakt.

Pismo i elaborat glavnom strategu Stivu Benonu i senatorima i kongresmenima objavljeni su na engleskom jeziku na ovoj adresi.

Elaborat koji je napisao dr Aleksandar Raković 24. februara 2017. prenosimo u cjelosti:

U Komitetu za spoljne poslove Senata Sjedinjenih Američkih Država 14. septembra 2016. održano je saslušanje Hojta Brajana Jia, zamenika pomoćnika sekretara iz Biroa za evropske i evroazijske poslove Stejt departmenta, i dr Majkla Karpentera, zamenika pomoćnika sekretara za bezbednost za Rusiju, Ukrajinu i Evroaziju u Sekretarijatu za odbranu Sjedinjenih Američkih Država.

Ji i Karpenter su tog dana svedočili na sesiji NATO Expansion: Examining the Accession of Montenegro na kojoj je trebalo da ubede senatore u to da za prijem Crne Gore u NATO pakt ima opravdanja. S tim u vezi obojica su podnela referate u dužini od šest strana. Oba referata su bila neubedljiva. Sadržavala su površna zapažanja i neistinite, čak lažne, prikaze prilika u Crnoj Gori. Stoga je potrebno podrobno se pozabaviti time šta su oni izgovorili i odgovoriti na njihove tvrdnje.

Gospodin Ji je na strani 3 svog referata kazao kako je „Crna Gora bila jasna da je njen evroatlantski put nepokolebljiv“. To je floskula koju crnogorski režim – a na vlasti opstaje samo sa jednim jedinim poslaničkim mestom više od opozicije – neprestano ponavlja. Međutim, američko istraživanje kompanije Galup koje je 2016. sprovedeno u Crnoj Gori, pokazuje da manjina od 21% građana Crne Gore vidi NATO pakt kao zaštitu, da većina od 29% građana Crne Gore smatra NATO pakt pretnjom, a da čak 35% građana Crne Gore ne vidi NATO pakt ni kao zaštitu ni kao pretnju. Uočava se, dakle, da je u Crnoj Gori najviše neutralnih građana, da potom po brojnosti slede oni koji su protiv NATO pakta, a da najmanju grupu čine oni koji su za prijem u NATO pakt. Ovo istraživanje nije moralo biti poznato gospodinu Jiu jer su rezultati objavljeni u februaru 2017. ali je gospodinu Jiu svakako morala biti poznata uverljivost vođstva crnogorske opozicije u zahtevima da se raspiše referendum o spornom pitanju prijema Crne Gore u NATO pakt i njihovo ubeđenje da bi na referendumu bio odbačen zahtev za prijem Crne Gore u NATO pakt.

Dalje, na istoj strani, gospodin Ji piše o tome da je Crna Gora „preduzela značajne korake da se pozabavi javnom korupcijom i organizovanim kriminalom“. Međutim, gospodin Ji nije mogao da zaključi kako se Crna Gora obračunala s javnom korupcijom i organizovanim kriminalom. On je samo upotrebio maglovit pojam da bi to moglo biti u toku. Postoji, naravno, i objašnjenje zbog kog je Ji pred Senatom prećutao činjenice o pravom stanju stvari u Crnoj Gori koja se vrlo često, i u zapadnoj javnosti, naziva mafijaškom državom jer je, pored ostalog, italijanski sud svojevremeno izrekao zahtev za određivanje pritvora crnogorskom predsedniku Milu Đukanoviću (o raznoraznim kriminalnim aktivnostima videti na primer: „Measuring the Mafia-State Menace“, Foreign Affairs, July/August 2012). U tom smislu bi bilo potrebno posebno naglasiti korupcionaške zloupotrebe u „aferi Telekom“ o kojoj je 2011. već bilo reči u Sekretarijatu pravde Sjedinjenih Američkih Država. Da je Ji bio iskren, i da je rekao istinu, senatorima sigurno ne bi bilo prihvatljivo da prihvate prijem mafijaške države u NATO pakt.

Na strani 4 referata gospodin Ji je pored ostalog rekao da Crna Gora „jasno i očigledno“ ispunjava kriterijume kakav je „doprinos sigurnosti“ evroatlantskom području. Međutim, već smo videli da Crna Gora nema unutrašnju sigurnost, da nije u stanju da se obračuna sa kriminalom i korupcijom u zemlji. Naime, režimsko-mafijaške veze u Crnoj Gori su neraskidive. Pored toga, u poslednje vreme je izričit i nedvosmislen nasrtaj režima na predstavnike opozicije koji uključuje privođenje opozicionih lidera, hapšenje simpatizera opozicije i zastraživanje protivnika vlasti. Vrh režima je 16. oktobra 2016, tokom glasanja građana na parlamentarnim izborima, bio u stanju da inscenira bizaran pokušaj puča za koji je, bez ikakvih dokaza, okrivio Rusiju i crnogorsku opoziciju. Zemlja koja se nalazi u takvom neredu – katkad se čini da je Crna Gora na ivici kolapsa – sigurno nimalo ne može doprineti sigurnosti evroatlantskog sveta.

Kada Ji na strani 4 (kao i Karpenter na stranama 2 i 3) govori o finansijskoj sposobnosti Crne Gore da bude ravnopravan član NATO pakta, potpuno previđa ili prećutkuje, kao što to čini i Karpenter, da bi 2% inače oskudnog državnog BDP-a iznosilo, za crnogorske uslove, previsokih 70 miliona evra. To znači da bi troškovi za NATO pakt u Budžetu Crne Gore postali peta potrošačka jedinica posle budžetskih davanja Ministarstva finansija, Ministarstva unutrašnjih poslova, Ministarstva rada i socijalnog staranja i Ministarstva prosvete. Ovo bi bilo neodrživo jer bi dovelo do narušavanja krhkog finansijskog sistema u Crnoj Gori. Prilike bi bile još gore ukoliko bi se ostvarila zamisao generalnog sekretara NATO pakta Jensa Stoltenberga da od Crne Gore očekuje bataljon u brojnosti od 600 do 1.000 vojnika. Čak i ako bi se radilo o 600 vojnika, finansijski proračun za njihovo angažovanje bi, prema simetriji s finansijskim izdacima za tekuće angažmane crnogorske vojske u mirovnim misijama, iznosio čak 220 miliona evra. Na ovom pitanju bi moglo doći do kolapsa finansijske stabilnosti u Crnoj Gori.

Na koncu, Ji na strani 5 kaže kako će Crna Gora „biti primer ne samo zemljama Balkana, već i ostalim NATO partnerima“ i kada je reč o „napretku naših demokratskih vrednosti i poštovanja vladavine prava“. Ji nažalost prećutkuje da je crnogorski režim neselektivnim i proizvoljnim nasiljem ugušio proteste opozicije i nevladinih organizacija 17. i 24. oktobra 2015. Stoga bi Jijev zaključak, posle svih navedenih činjenica, svakoga mogao da ostavi bez teksta. Jedino čemu Crna Gora danas može da posluži kao primer je snimanju nastavka serijala kultnih holivudskih filmova The Godfather, s tim što se radnja više ne bi odvijala u Njujorku i na Siciliji već u Briselu i u Crnoj Gori. Hojt Brajan Ji se, dakle, pokazuje kao nedovoljno kompetentan stručnjak za prikazivanje istinitih činjenica o Crnoj Gori.

Iz referata dr Majkla Karpentera, na stranama 5 i 6, posebno se uočava namera bivše administracije u Sjedinjenim Američkim Državama da prijem Crne Gore u NATO pakt smatra davanjem lekcije Rusiji. Stav Rusije, da je protiv prijema Crne Gore u NATO pakt, Karpenter ne tumači afirmativno. Karpenter uopšte ne uzima u obzir činjenicu da se Rusija izjasnila kako bi građanima Crne Gore trebalo omogućiti da na referendumu odluče o prijemu u NATO pakt.

Stav o pitanju prijema Crne Gore u NATO pakt, koji ne samo da je neafirmativan već je lažan, iznosi Karpenter na strani 5, koji kaže da su „parlamentarni izbori u septembru 2015. i junu 2016. većinom potvrdili konsenzus u okviru crnogorskog parlamenta za podršku članstvu u NATO paktu“. Ovo je posebno besmisleno prvo zbog toga što u Crnoj Gori nije bilo parlamentarnih izbora niti u septembru 2015. niti u junu 2016. Parlamentarni izbori u Crnoj Gori su održani 14. oktobra 2012. pa potom 16. oktobra 2016.

Takođe, Karpenter, koji govori još jednu besmislicu o „konzensusu“ u crnogorskom parlamentu za prijem u NATO pakt, potpuno previđa činjenicu da je polovina poslanika prethodnog saziva Skupštine Crne Gore bila za raspisivanje referenduma o tom spornom pitanju. Koliko je situacija ozbiljna pokazuje i činjenica da od 16. oktobra 2016. polovina poslanika trenutnog saziva Skupštine Crne Gore bojkotuje zasedanja jer ishod tih izbora smatra neligitimnim zbog insceniranog pokušaja puča. Sve ovo pokazuje da Karpenter uopšte ne vlada temom kojom se bavi i da bi, s tim u vezi, i njegovi zaključci o pitanju prijema Crne Gore u NATO pakt mogli biti isto tako pogrešni, površni, besmisleni i lažni.

Kada Karpenter na strani 5 govori o „malignom uticaju Rusije“ u Crnoj Gori, on potpuno previđa da je Rusija afirmativno govorila o crnogorskoj neutralnosti a ne o uvlačenju te države u „ruski svet“. Taj stav Rusije moglo bi potkrepiti već pomenuto Galupovo istraživanje. Nema nikakvih razlika između želje Rusije da Crnu Goru vidi kao neutralnu državu i Galupovog istraživanja prema kojem se ogleda da je većina crnogorskih građana za neutralnost. Zaključak je, dakle, istovetan. I ovo potvrđuje da je dr Majkl Karpenter bio potpuno nekompetentan za pisanje referata o prijemu Crne Gore u NATO pakt i da su njegovi zaključci besmisleni i lažni.

Dakle, za prijem Crne Gore u NATO pakt ne postoji nikakva saglasnost u crnogorskom društvu kako su neistinito tvrdili predstavnici nekadašnje administracije u Vašingtonu. Crnogorsko društvo je veoma podeljeno na tom pitanju, s tim što činjenice ukazuju da je upravo najmanji procenat građana na strani prijema Crne Gore u NATO pakt. Pritom, Crna Gora u realnosti nije ispunila propozicije za prijem u evroatlantsku alijansu jer ne može da obezbedni ni sopstvenu stabilnost ni unutrašnji demokratski poredak. S tim u vezi bi ratifikacija Protokola o prijemu Crne Gore u NATO pakt u američkom Senatu bila ishitrena jer senatorima nije prezentovano istinito stanje. Podnosioci referata u Komitetu za spoljne poslove Senata, Hojt Brajan Ji i dr Majkl Karpenter, obmanuli su senatore i podneli im referate koji vrve od poluistina i neistina.