Otišao je “Tajfun sa Karaburme”

Piše: Mišo  Vujović

“Umro je Petko”, gotovo mucajući mi telefonom saopštava Rade.
“Izgubio sam velikog druga, čistog i iskrenog prijatelja”, nastavlja tužnim glasom Rade Dabetić.
Zovem Božu Melenkovića, Petkovog nerazdvojnog prijatelja, jednog od proslavljenih ofkovih asova, koji mi je prošlog vikenda rekao da je naš dragi Pele smešten u bolnicu. Verovali smo da će nekada najbolje desno krilo uspeti da predribla i ovu pošast o kojoj svi znaju sve i niko ništa ne zna.
“Evo nas kod Bate, da popijemo za Peletovu dušu”, gotovo nečujnim glasom će Boža. A Petko je zaista podsećao slavnog brazilca. Snažan, dinamičan, brz, sluđivao je , poput Pelea, protivničku odbranu.
Ilija Petković je bio neposredan čovek,  temperamentan, otvoren, pomalo drčan i kurčevit, pravedan i uvek spreman da, kao sa loptom po desnom krilu, energično uđe u polemiku sa sagovornikom, bez femkanja i sklonosti pravljenja kompromisa sa činjenicama.
Sedeli smo često kod Bate u “Romantičarima” na oronulom i srozanim OFK-ovom stadionu, čije tribine danas ilustruju, ne samo sliku  fudbala, već celokupnog kolektivnog sporta.
Ilija Petković, legenda srpskog i jugoslovenskog fudbala, golgeter, reprezentativac, trener, selektor reprezentacije, internacionalac, (igrački i trenerski) ostaće upamćen po neukrotivim duhu na terenu i van njega.
Bio je ostvaren u svim segmentima života, nije posustajao ni u osmoj deceniji da se uhvati sa izazovima novog vremena, surogatnim pravilima profita, čiji su pipci jedan od najstarijih srpskih klubova srozali do neprepoznatljivosti. Ovaj žilavi dinarac, počeo je karijeru u fudbalskom klubu Dinara u rodnom Kninu odakle je 1964.godine stigao u Beogradske “Romantičare” od čije slave je ostao istoimeni restoran u kome smo se često viđali.
Za 16 godina u OFK-u je odigrao 470 utakmica, dres reprezentacije oblačio 43 puta. Na debiju za reprezentaciju Jugoslavije 1968.godine sa Francuskom postigao je dva gola.
Sa nostalgijom se prisećao svog detinjstva prvih fudbalskih koraka, dečačkim “šegrtovanju” kod ekonoma lokalne “Dinare” čije se igralište nalazilo preko puta njegove kuće, tadašnjih kninskih asova,okupljenih samo oko jednog detalja – ljubavi prema fudbalu, što će i “tajfuna sa Karaburme”, kako su ga zvali, jednog dana vinuti među besmrtnike srpskog i jugoslovenskog fudbala.
U OFK – u su u vreme njegovog dolaska već igrala takva imena poput Guglete, Samardžića, Ćebinaca, Banovića, Skoblara…
Petka u OFK dovodi zemljak dr Nebojša Pupovac, član uprave kluba.
Zadirkivao sam ga često utakmicom između Sutjeske i OFK-a osamdesetih u Nikšiću, kada je tim iz mog rodnog grada pobedio rezultatom dva nula i plasirao se u Prvu saveznu ligu.
Trener OFK- a Nikšićanin Dragutin Spasojević je u zimskom prelaznom roku iz Sutjeske preuzeo kormilo Romantičara sa Karaburme, što mu nikšićki navijači nisu oprostili. Kako su ono pevali navijači Sutjeske, “čačnuo” bi Boža.
“Spasojević Dragutine tri ti p… materine, što pobeže iz Nikšića kod Ilije Petkovića…”, pevao je ceo stadion. Smejali smo se svaki put iznova.
Petko je imao sjajno pamćenje, odlično zapažanje, sećao se fotografski utakmica, detalja,ljudi…
Do zadnjeg daha ostao je veran OFK-u, pokušavao da ga podigne, kucajući na razna vrata od sportskih do političkih.
Slava i pokoj velikom asu i dragom čoveku Iliji Petkoviću.