Odgovor Turskoj: Iran poslao 6.000 komandosa, a Rusija na borbenu uzbunu podigla desantne snage (VIDEO)

Iako nije nikakva tajna da u sirijskom sukobu na strani vladinih snaga učestvuju brojne sirijske paravojne milicije, Hezbolah, irački i iranski dobrovoljci, poslednje informacije koje se mogu pronaći na internetu govore kako su u borbama oko Aleppa angažovane i posebne jedinice Iranske Revolucionarne Garde, ali u većem broju nego što se mislilo. Iranski borci su u Siriji prisutni već duže vremena, ali snimci najnovijih sukoba govore da se tamo sada nalaze elitne Saberin jedinice IRGC.

Kao što se vidi na snimku, koji je objavljen na Jutjubu (pogledaj dole), reč je o visoko obučenim borcima, koji puno profesionalnije izvršavaju zacrtane ciljeve od lokalnih sirijskih Nacionalnih odbrambenih snaga ili nekih drugih jedinica sirijske vojske. Uzmemo li u obzir da su elitne sirijske snage raspoređene u Deir Ez–Zoru, Latakiji i istočnom Alepu, u području baze Kveires, logično je da su se za manjak profesionalnih i iskusnih vojnika na bojištu kod Alepa pobrinuli saveznici poput Irana.

Iako je uvek nezahvalno citirati samo jedan izvor, obzirom da se radi o kuvajtskoj agenciji Al-Rai, koja je do sada, čak iz neimenovanih izvora, uvek davala savršeno tačne informacije i kratkoročna predviđanja, vredi citirati specijalno izveštaj kojeg je Al-Rai Media objavio pre nekoliko dana, te ga uporediti sa stanjem na bojištu i dostupnim snimcima i fotografijama ofanzive sirijske vojske i njenih saveznika u Alepu.

Naime, Al-Rai prenosi kako je, uz već raspoređene snage u Siriji, Teheran poslao još 6 000 boraca specijalnih Saberin snaga Iranske Revolucionarne Garde i da je reč o sprovođenju velikih vojnih operacija koje bi trebale završiti pre kraja ovog leta.

Hezbolah je takođe poslao dodatne snage u područje Alepa, a sve više gradova i sela koji su u rukama militanata, istovremeno pokušavaju dogovoriti predaju bez borbe. Naime, sve ovo je deo opsežnog plana Rusije i Irana koji su isplanirali promenu vojne situacije u Siriji do kraja leta. S druge strane imamo saopštenja Saudijske Arabije i Turske o mogućoj vojnoj intervenciji u Siriji, iako je saudijski ministar spoljnih poslova Adel Al-Džubeir učinio korak nazad i u intervjuu za CNN izjavio „kako će Saudijska Arabija u kopnenim operacijama u Siriji delovati samo uz sklopu koalicije koju bi predvodile Sjedinjene Američke Države„.

Adel Al–Džubeir je uveren i „kako se sirijskom predsedniku Bašaru Al–Asadu bliži kraj, bez obzira koliko Iran uspeo da mobiliše svojih šiitskih paravojnih milicija“.

Uoči Konferencije o bezbednosti u Minhenu Turska i Saudijska Arabija su se složili da će održati zajedničke vojne vežbe u Turskoj, a saudijski vojnici su navodno već na putu u bazu Indžirlik. Zvaničnici u Ankari i Rijadu su izjavili kako će se zajedničke vojne vežbe održati „kako bi se smanjile rastuće napetosti između sunita i šiita na Bliskom istoku„.

Prema turskim diplomatama, vojne vežbe će se sprovesti u okviru sporazuma između Ankare i Rijada „o saradnji u borbi protiv zajedničkih pretnji i imaće više konkretnih ciljeva„. Međutim analitičari pažljivo procenjuju buduće vežbe, a jedan turski analitičar tvrdi da je „ovo jasan korak koji će uzrokovati odgovor Irana“.

Ako je zbog velikog prisustva ruskih i iranskih snaga, te Hezbolaha, moguća agresija na Siriju najgori mogući scenario koji vodi o otvoreni sukob između svetskih i regionalnih sila, ne treba zaboraviti na izjavu Džona Kerija koji je i sam zapretio Asadu da će s kopnenim trupama ući u Siriju.

„Ako sirijski predsednik Bašar Al-Asad ne ispuni svoje obaveze, a Iranci i Rusi ga kao članovi međunarodne zajednice na to ne prisile, mi sigurno nećemo sedeti kao budale i gledati na sve to. Postoji mogućnost da pošaljemo dodatne kopnene snage u Siriju“, izjavio je Džona Kerija.

Osim toga, lider Pentagona, Ešton Karter, već je upozorio da SAD koordinišu razmeštanje stranih specijalnih snaga u Siriji i da u toj operaciji neće učestvovati samo zalivske zemlje, nego i evropske. Ujedinjeni Arapski Emirati i Saudijska Arabija su već izrazili spremnost za slanje specijalnih snaga u Siriji, ali je onda došlo do preokreta i američki državni sekretar Džon Keri je na konferenciji za novinare u Minhenu rekao da je „potrebno pregovarati“ i sa sirijskim predsednikom Bašarom Al- Asadom. Međutim, kuvajtski Al-Rai izveštava da se pretnje, koje se može povezati i sa pregovorima o Siriji i Konferencijom o bezbednosti u Minhenu, na terenu već ostvaruju.

Naime, Saudijska Arabija je islamističkim militantima, kako bi se smanjila borbena sposobnost sirijskih oklopnih snaga koje su uključene u napade i pružaju podršku pešadiji, ovih dana isporučila 13 000 TOV projektila. Rusija sa svoje strane pomaže Kurdima, koji svakim danom kontrolišu sve više teritorije, a želi i da se priznaju kao važne aktere u mirovnim pregovorima u Ženevi; dok je Iran poslao korpus specijalnih Saberin snaga Iranske Revolucionarne Garde, odnosno vojnim avionima je u Damask i Alepo stiglo 6000 oficira i vojnika koji trebaju podržati kopnene operacije širom Sirije. Libanski Hezbolah takođe šalje nove snage u isto područje gde sirijski Kurdi napreduju protiv Al-Nusra Fronta i drugih islamističkih grupa, uglavnom severno od Aleppa i istočno od kantona Afrin.

Rusija, sila koja dominira sirijskim nebom, želi garantovati mesto Kurdima u pregovorima, iako se tome protive Turska i Saudijska Arabija, dok su Iran i Rusija zajedno odlučili da promene stanje u Siriji u korist Damaska pre kraja leta.
Neki su se predali bez borbe, kao gradovi Dair Džamal i drugi, a teroristi u Tal Rifatu pregovaraju o koridoru za izlaz kako bi sprečili uništenje grada.

Viši sirijski zvaničnik je izjavio „kako Saberin snage IRGC deluju u više predgrađa Alepa, ali i na severu, jugu, zapadu i istoku celog tog područja.
Saberin jedinice su nastale pre više od deset godina u Iranu i deo su elitnih specijalnih snaga obučenih za borbu duboko unutar i iza neprijateljskih linija, a posebno protiv islamističkih grupa. Kao što se da videti iz snimaka sa bojišta, to su udarne jedinice u probijanju linija odbrane Al-Nusra Fronta na severu i zapadu Alepa, te u istočnom delu kojeg nadzire takozvana „Islamska država“.

Više od 47 oficira i vojnika ove jedinice je poginulo u poslednjoj ofanzivi u Alepu. Iako su mainstream mediji tu činjenicu u svrhu dezinformacije poslednjih nekoliko meseci pokušali iskoristiti za tvrdnju da se iranske snage povlače iz Sirije, dogodilo se upravo suprotno. Iranski vojni transportni avioni su poslali nove borce u Aleppo i oni su isplanirali razbijanje opsade Nublu i Zahre, 2 šiitska grada na severu koja su od strane Al-Kaide i njenih saveznika bila opkoljena više od tri godine i uz hrabri otpor su izdržala samo zahvaljujući zaleđu gde su graničili sa Kurdima.

Nakon obaranja ruskog bombardera Su-24 od strane Turske, Rusija je promenila vojne planove i odlučila prerezati sve linije snabdevanja i veze između islamista i njihovih zaštitnika u Turskoj. Stoga se prvo krenulo sa čišćenjem područja severne Latakije, gde se, obzirom na konfiguraciju terena i vremenske uslove, relativno brzo napredovalo.

Operativni centar kojeg je Iran uspostavio u Alepu je stvoren da usmerava vojne aktivnosti severne i južne fronta, tamo gde deluju Saberin snage IRGC. Prema izvoru kojeg citira Al-Rai, „kada su Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati izrazili spremnost da pošalju svoje snage u Siriju, kao što je dogovoreno sa Sjedinjenim Američkim Državama, stigao je odgovor od komandanta Iranske Revolucionarne Garde, generala Mohammada Alia Jafaria. Naime , njegove snage su direktno prisutne na terenu, na severu, gde se bore protiv Al-Nusra Fronta i na severoistoku gde se bore protiv takozvane „Islamske države“.

„To znači da se Iranska Revolucionarna Garda i Hezbolah imaju odriješene ruke da se bore protiv svih islamističkih grupa u svom operativnom području bez koordinacije sa Damackom. Iranski operativni centar je zadužen za oslobađanje graničnog područja između Turske i Sirije i da se bori protiv svih neprijateljskih snaga s izuzetkom Kurda i njihovih saveznika, koje Teheran ne smatra za neprijatelje„, prenosi Al-Rai.

SIRIJA (borbe kod Alepa): žuto – Kurdi; zeleno – islamisti bliski Al Kaidi; crno – Islamska država; crveno: Sirijska arapska armija.

„Bitka za Raitan je bila pravi preokret u operacijama u severnom Alepu. Taj je grad imao najjaču odbranu i bio je središte Al-Nusra Fronta i njegovih saveznika, utvrđen godinama iznad i ispod zemlje. To je ujedno bio i operativni centar iz kojeg se upravljalo opsadom gradova Nublu i Zahra i severnog fronta. Prvo je ruska avijacija uništila njihove utvrde i eliminisala stotine islamista, prema našim izveštajima. Pad Raitana je primer drugim gradovima na severu, koji sada pregovaraju predaju bez borbe. To je ono što se dogodilo u Dair Jamalu , Al-Kamiiahu i Kafr Naiia, te na periferiji Tal Rifata, poslednjem gradu pre azaz, nakon čega izbijate na tursku granicu. Čak i Tal Rifat dogovara predaju sa snagama koje napreduju, a koje su u napuštenim i oslobođenim gradovima pronašle jake utvrde, nekoliko dugih tunela i napušteno oružje. Nakon razbijanja opsade gradova Nublu i Zahra, hiljade boraca koji su branili dva grada je sada raspoređeno na severno i južno bojište, što je ojačalo snage koje su tamo bile ranije i dalo jedinstvenu priliku da se zajedno napreduje protiv Al- Nusra Fronta i njegovih saveznika„, pozivajući se na svoj izvor piše katarski list.

„Rusija, Iran i Hezbolah imaju za cilj da promene vojnu situaciju u Siriji u svoju korist pre kraja ovog leta. Milijarde dolara Saudijske Arabije i pošiljka od 13 000 TOV projektila islamistima su doveli do toga da je Rusija odlučila koristiti veću silu, dabi osigurala napredovanja oklopnih jedinicau, a Iran je poslao još pešadije, ali s manjim brojem tenkova. Zbog toga je bilo potrebno ubaciti specijalne elitne jedinice koje će ispunjavati važne vojne ciljeve, za koje se očekuje da će biti gotovi u narednih šest meseci. Te snage znače da su Iran i Hezbollah poručili da će odgovoriti na sve vojne planove, dok Rusija nastoji ostvariti prednost ze buduće mirovne pregovore u Ženevi dajući podršku i kurdskim snagama u severnom području uz tursku granicu. Turska i Saudijska Arabija više ne mou ignorisati Kurde, osobito s obzirom na činjenicu da sirijski Kurdi nadziru područje severno od Alepa i nekoliko tamošnjih gradova koje su pripojili već postojećem kantonu Afrin. Odbiti učešće Kurda u pregovorima je protivno svakoj logici. Kurdi, koji sada kontrolišu veliki deo teritorije, a kontrolisaće ga sve više, više ne mogu prihvatiti tursko-saudijske ucene. Kurdi su ključni partner i biće deo opsežnog rešenja sirijskog rata“, piše Al-Rai.

Posrnuli turski „sultan“ i ruske vazduhoplovne desantne snage

Postoji jedna ključna stvar koju mnogi previđaju. Naime, operacije u Siriji usmerene protiv terorista se nastavljaju uz pomoć Rusije, Irana i drugih savezničkih snaga. Cilj je eliminisati sve teroriste i njihove saveznike, kako to traži rezolucija Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 2254.

„Na ponovljeni zahtev rezolucije 2249 iz 2015. države članice se obavezuju na sprečavanje i suzbijanje terorizma, posebno Islamska države Iraka i Levanta (IDIL, takođe poznate kao DAEŠ), Al-Nusra Fronta (ANF) i svih drugih osoba, grupa i entiteta povezanih s Al-Kaidom i IDIL-om i drugim terorističkim grupama“, stoji u rezoluciji Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 2254, a za Rusiju, Iran i Siriju te druge osobe, grupe i entiteti su Džaiš Al -Islam, Ahrar Al-Šam, Džaiš Al-Fateh i sve druge znane i neznane grupe za koje se nedvosmisleno može dokazati da su zagovornici ekstremizma, terorizma i da, uprkos sporadičnim međusobnim sukobima, od samog početka rata u Siriji itekako dobro sarađuju i to na svim nivoima.

Sjedinjene Države su takođe podržale rezoluciju i omogućile Siriji i Rusiji da učine ono što moraju. No, postoje i oni koji su uložili mnogo truda da tokom Obamine administracije unište Siriju.

No, sada je neposredni cilj sirijskih i savezničkih snaga zatvoriti granice sa Turskom i proterati islamističke grupe iz Aleppa.

Moon of Alabama takođe citira dolazak 6 000 vojnika iz Irana i navodi kako se puno toga može očekivati u narednim mesecima. Međutim, izgleda da se Saudijci, Katar, Turci i Izrael protiv sirijske vojske žele boriti do poslednjeg plaćenika.

Ove četiri zemlje još nisu odustale od svojih snova i ulažu ogroman novac i resurse da unište Siriju. Terorističke grupe su upravo podsetile Ankaru da im treba pomoć, a Saudijci su se ponudili da će poslati svoje vojnike da se bore u Siriji.

Saudijski blef je verovatno paravan da se druge zemlje podstakne na napad, a Turska je najverovatniji kandidat. Jedan turski novinar, gorljivi sledbenik i glasnogovornik Erdogana, izašao je u javnost sa ludom teorijom da Turska u samoodbrani mora napasti Siriju i njene ruske i iranske saveznike.

„Rat Teherana i Moskve u Siriji je ujedno i rat protiv Ankare. Ove dve zemlje se zapravo direktno bore protiv Turske. Više ne postoji način da se to sakrije. Turska mora preduzeti direktnu akciju po sirijskom pitanju, uključujući vojnu. Ako Iran i Rusija mogu doći u ovu zemlju sa slabim izgovorom, te ako mogu bombardovati tačke na našoj granici, ako oni mogu deportovati sirijske civile u Tursku i napadati Tursku iz Sirije, onda Turska ima daleko više razloga i pravo djelovati od njih. Niko ne bi hteo otvoreni rat. niko ne želi rat između Rusije i Irana i Turske. Čak ni oni to ne bi hteli. No, ovaj put je vrlo ozbiljno. Ako taj korak ne učinimo danas, postoji mogućnost da ćemo se u budućnosti boriti u još težim uslovima. ne postoji slična stvar kao što je sirijski režim ili vlada u Damasku i ova situacija predstavlja direktnu opasnost za Tursku, a svi očekuju da će Turska ćutati i to prihvatiti! Koja se država može predati u ovim okolnostima? Postoji pretnja i naše je zakonsko pravo da intervenišemo„, piše Erdoganov jastreb među novinarima Jeni Safak.

Slične gluposti su napisane i od strane klovna izraelske propagande u vodećim američkim novinama.

Opsada još uvek nije potpuna, a hiljade terorista Al-Nusra Fronta i možda oko 40 000 civilnih talaca u delovima Alepa pod nadzorom islamista su razlog da se SAD pozivaju na napad protiv sirijskih i ruskih snaga.

„Pod okriljem NATO saveza bi SAD mogle koristiti vazdušni i pomorski transport u regionu da bi stvorile zonu zabrane leta iznad Aleppa do turske granice i pojasniti da se to činio kako bi se sprečilo kontinuirano bombardovanje civila i izbeglica od bilo koje strane, čak i Rusa. Zona zabrane leta bi se mogla koristiti i da se očuva otvoreni koridor sa Turskom i koristiti za sve načine kako bi gradovi i raseljene osobe dobile humanitarnu pomoći. Ako Rusi i Sirijci pokušavaju da izbegnu humanitarnu zaštitu civila i deblokirati gradove, onda bi se trebali suočiti is vojnim posledicama „, piše Washington Post, verujući da još uvek u svetu postoje budale koje veruju u „humanitarne vojne intervencije NATO saveza“ kojima je zaista prioritet zaštita civila.

Ovih dana je italijanska La Republika objavila kartu na kojoj pojašnjava tursku invaziju na severni deo Sirije, na područje pod kontrolom „Islamske države“. Ova akcija bi u stvari trebalo da omogući da se zadrže otvorene komunikacije između Turske i „Islamske države“, te da se stvori pretnja Kurdima i Rusima koji su razradili planove na napad na isto područje, ali kako bi protjerali IDIL.

Ova komunikaciona linija je posebno važna. Prošle godine su američke obaveštajne službe potvrdile da se oko 20 000 stranih militanata u redovima Al-Nusra Fronta, IDIL-a i drugih grupa nalazi u Siriji i Iraku.

U svedočenju Kongresu je je jedan od najviših zvaničnika obaveštajnih u Americi, James Clapper, govorio o 38 000 boraca. Turska tvrdi da je zatvorila svoje granice stranim borcima koji odlaze za Siriju i Irak. Ako je tako, kako su je tih drugih 18 000 stranih militanata uspelo doći do Sirije i Iraka? Nisu valjda pali s neba?

Teroristi „Islamske države“ nemaju avione, a da ih imaju, Rusi bi ih oborili. Dakle, Turske je učinila nešto prilično glupo. Rusija je već upozorila da posmatra turske pripreme za invaziju i pokrenula je iznenadne vežbe vojnog transportnog vazduhoplovstva u Južnoj vojnoj oblasti.

Na borbenu uzbunu su u Kamišine i Novorusijska podignute 56. Vazduhoplovno-desantna gardijska brigada i 7. gardijska divizija desantne. To su elitne jedinice koje su učestvovale u čečenskim ratovima. Prošle godine su vežbe ruskog vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane takođe bile iznenadne. Te sile, kao i ostale ruske vazduhoplovne jedinice će gotovo sigurno reagovati na tursku invaziju Sirije. One će se boriti na sirijskoj teritoriji, ali ne i na turskoj i mogu pretvoriti u pepeo bilo koje snage srednje veličine koje bu Turska upotrebila u invaziji protiv Sirije.

S druge strane, Erdogan ucjenjuje Evropsku uniju i preti da će Evropi poslati stotine hiljada izbeglica. Nije jasno zašto mu Evropska unija, a posebno nemačka kancelarka Merkel, to dozvoljavaju. Ako Evropska unija, pa čak i Nemačka sama, izvrše ekonomski pritisak na Tursku, ekonomija Ankare bi vrištala od boli. Samo jedno upozorenje nemačkim turistima da ne putuju u Tursku zbog opasnosti od turskog napada na Siriju bi Ankaru koštalo milijarde dolara prihoda godišnje. Moglo bi se koristiti i ograničenje kreditiranja turskih banaka, izvozne linije takođe mogu biti smanjene, a pod oštrijim kontrolama poljoprivredni uvoz iz Turske bi drastično opao.

Da se ​​EU i Nemačka odluče na takvo što, samo u ovoj godini bi Turska izgubila najmanje 10% BDP-a. No, Evropska unija i kancelarka Merkel se toga nisu setili i predmet su ismijavanja nesuđenog turskog „sultana“.

Sjedinjene Države su upravo ignorisale Tursku i izjavile da PID i IPG, odnosno sirijske Kurde ne smatraju teroristima. Turska je zbog toga pozvala američkog ambasadora i uputila mu protestnu notu. Erdogan je, čini se, van sebe. On je sada jedini neuračunljivi faktor u budućim zbivanjima u Siriji. Međutim, činjenica je da ako se i usudi izvršiti agresiju na Siriju, da je mala verovatnoća da bi se mogao osloniti na NATO i SAD.

Šta će učiniti?

To niko ne zna, no sama činjenica da turske vlasti izjavljuju „kako je Alepo nekada davno bio grad koji je junački stajao na braniku Osmanskog carstva, te da je sveta dužnost Turske vratiti Alepu taj dug“ govori da su vođe u Ankari bez sumnje skrenuli s uma. Međutim, realna politika je nešto sasvim drugi i nema veze sa „istorijskom čitankom“ Erdogana i Davutoglua, a vojna i diplomatska zbivanja proteklih nedelja sugerišu da je Erdoganu bolje da sa svojom vojskom ostane s turske strane granice. Dodatnih 6 000 pripadnika iranskih specijalnih jedinica u Alepu i sva ruska ratna mašinerija raspoređena širom Sirije, uz sirijsku vojsku i Kurde, možda su ipak preveliki zalogaj čak i za jednu regionalnu silu kao što je Turska.