Nedeljnik o aferi „Memorandum SANU“

Uoči tridesetogodišnjice izbijanja afere „Memorandum“, Nedeljnik u saradnji sa SANU objavljuje najdetaljnije istraživanje o aferi „Memorandum“. U specijalnom izdanju Nedeljnika, uz intervjue sa petoricom akademika (Vladimir Kostić, Matija Bećković, Vasilije Krestić, Ljubiša Rakić, Dušan Kovačević; od kojih su dvojica neposredni svedoci i jedni od autora teksta Memoranduma), biće objavljena i nepoznata svedočenja i građa u vezi sa nastankom ovog teksta za koji se može reći da je iz korena promenio Srbiju i Jugoslaviju, uz izvode iz originalnog teksta.

Bećković: Bombardovanje Srbije – „Milosrdni anđeo“, bombardovanje SANU -„Memorandum“

Kao što je bombardovanje Srbije nazvano „Milosrdnim anđelom“, tako je bombardovanje Srpske akademije nauka i umetnosti obavljeno pod imenom „Memorandum“. Ovo poređenje nije ni slučajno ni preterano, kaže akademik Matija Bećković, oporim i ironičnim glasom govoreći o „Memorandumu SANU“ i njegovoj (pred)istoriji.

„Memorandum je, po mom sudu, ime operacije koju su ‘službe’ obavile pripremajući raspad Jugoslavije. To je možda, a i bez možda, najvarvarskiji čin u 175 godina dugoj istoriji Akademije, koja je varvarstvu često izlagana, ali nikad tako javno i neskriveno. Za Akademiju taj dokument i ne postoji, ali u istoriji bestiđa i besuđa postoji. Pogotovo za one u ‘postčinjeničnoj eri’ koji laž i istinu ne razlikuju. I za Akademiju i za Srbiju bi bilo tragično ako ni posle 30 godina to varvarstvo ne bi nazvala pravim imenom“, ocenjuje Bećković, jedan od desetak živih akademika koji su u vreme Memoranduma, te 1986. bili članovi SANU.

Zašto se pojavio Memorandum? I kome je poslužio u svrhe razbijanja Jugoslavije?

Atentat na predsednika SAD Abrahama Linkolna izvršen je u pozorištu na premijeri neke opere. Kritičar lokalnog lista je u svom prikazu napisao da je „ako izuzmemo atentat, predstava bila vrlo dobra“. Po istoj logici – ako isključimo atentat na SANU, možemo da raspravljamo o tekstu Memoranduma.

Ako zanemarimo činjenicu da ga Akademija nikada nije potpisala – nema smetnji da ga smatramo njenim delom.

Ako zaboravimo da naslov Memorandum nije dala Akademija – nema razloga da oko toga pravimo pitanje.

Ako nije važno što taj tekst nikad nije ni podnesen Akademiji i što ga Akademija nikad nije razmatrala, a kamoli usvojila – nema razloga da ne prihvatimo i posledice koje su usledile.

Ako nije bitno što je radnu verziju tog teksta neko ukrao ili, korektnije rečeno, otuđio i neovlašćeno izneo iz Akademije – možemo da pričamo o nečem drugom.

Ako ne gubimo vreme podsećajući da je neko drugi presudio da nema razloga da se autori dalje muče i u njihovo ime odlučio da je tekst konačan – možemo da pređemo na drugu temu.

Ako zaboravimo da je tuđa ruka stavila tačku na dalji rad i požurila da ga objavi u obliku i u vreme koje joj je najviše odgovaralo – onda možemo da se, kao u svim staljinističkim procesima, pokrijemo ušima i posipamo pepelom kako bismo žrtvujući sebe i istinu doprineli pobedi Komunističke partije.

Očigledno, službi se žurilo. Nije imala vremena da čeka. Nije imala poverenja u Akademiju da će, ako je ostave na miru, odugovlačiti, da na kraju od svega ništa ne bude, pa su stvar presekli i uzeli u svoje ruke. A sve na odgovornost Akademije. Tako se širio strah u kojem ako tako nešto može da se priredi „najvažnijoj naučnoj i umetničkoj instituciji“, čemu može da se nada bilo koji pojedinac?

SANU je bila žrtva, a proglašena je krivcem. Memorandum je odavno ušao u udžbenike kao dokument koji je razorio Jugoslaviju. A da nije bilo onih koji su za to uzeli na nišan i optužuju Akademiju – za taj dokument niko ne bi čuo.