• Поглед

Зверско убиство руских монаха по наређењу Саве Ковачевића

1 min read

1 седмица ‎ ИН4С

Пише: Предраг Савић, писац и адвокат

 

Под маском „револуције“, комунисти су у ноћи 23. децембра 1941. године у манастиру Дужи код Требиња зверски убили тројицу руских калуђера – Евгенија, Лукијана и Максима. Ови монаси, избеглице из Совјетске Русије, у Краљевини СХС су нашли уточиште и више од деценије посветили живот обнови и духовном препороду древне херцеговачке светиње. Њихова смрт симбол је првих комунистичких злочина у овом крају, који су били инспирисани идеолошким предрасудама и бољшевичком логиком „црвеног терора“.

Први пут за овај зверски злочин аутор овог текста чуо је од покојног владике Атанасија (Јевтића), једне од најзначајнијих духовних личности Српске православне цркве, и то средином деведесетих година прошлог века. Тада, у паузи једне изложбе, владика је са дубоким болом говорио о убиству руских монаха, назвавши га „претечом комунистичког антихришћанског безумља у Херцеговини“.

Манастир Дужи, посвећен Ваведењу Пресвете Богородице, налази се у пределу Поповог поља, недалеко од Требиња. Основан је, према предању, у 15. веку, а први писани подаци потичу из 1694. године. У време турске власти био је један од ретких активних манастира у Херцеговини и више пута рушен, па обнављан. У 19. веку постаје епископско седиште, а нарочито значајну улогу игра у доба устанака против Османлија, када је у њему одседао и познати војвода Вук Мићуновић.

Ктитори манастира били су бројни српски добротвори, међу којима су се истицале породице Лукач из Требиња и Гојковић из Попова поља. Манастир је био не само духовни, већ и просветни центар – у њему је у 19. веку радила једна од првих школа у овом крају.

У манастирској библиотеци чуване су стотине вредних рукописа, србуља, црквених матичних књига, докумената о устанцима, преписке са Цетињем и Карловцима – што све сведочи о дубокој историјској и културној укорењености ове светиње у живот Срба Херцеговине.

После бољшевичке револуције у Русији 1917. године, на хиљаде руског монаштва, свештенства и интелигенције уточиште је нашло у Краљевини СХС. Међу њима су били и тројица монаха – отац Евгеније, отац Лукијан и отац Максим – који су 1928. дошли у манастир Дужи.

Они су обновили манастирску економију, уредили богослужење, обновили конаке, и својим скромним, радним и побожним животом задобили поштовање околног народа. Помагали су у обнови школа, учили децу да читају и пишу, чували традицију. Један од њих био је и преписивач литургијских текстова, а манастир се за време њиховог боравка поново уздигао као духовни центар.

Слом Краљевине Југославије и почетак Другог светског рата у Херцеговини доносе најпре усташки терор, а затим – по повлачењу Италијана – активирање комунистичко-партизанских одреда. Под утицајем совјетског бољшевичког модела, КПЈ започиње такозвана „лева скретања“, односно системско убијање свештеника, домаћина, учитеља и „класних непријатеља“.

Историчар др Драгутин Паповић у својој студији „Лијеве грешке – друго име за злочин“ истиче:

„То није била грешка, то је било друго име за злочин. Злочин с предумишљајем, с идеолошким оправдањем и партијском директивом.”

Одлука Покрајинског комитета КПЈ од 9. децембра 1941. послужила је као отворено наређење за ликвидације без суда и доказа.

Удружење ЈВуО Требиње, побринуло се да буду сачувани, записани и расветљено детаљи овог стравичног злочина.

Те децембарске вечери 1941. године, група комуниста по наређењу Саве Ковачевића долази у манастир. Монаси их, не слутећи зло, примају и служе вечеру. Убрзо након тога, нападачи их везују, изводе у шуму и тамо их муче и убијају моткама. Ударају их по телу и главама док не издахну.

Након убиства, пале манастирску библиотеку, пљачкају иконе, одежде, црквене књиге и светиње. На парастосу убијеним руским монасима, служеном 23. децембра 2019. године (репортерски запис објављен је на порталу „Погледи“) у организацији Удружења ЈВуО Требиње, сазнало се како су коминисти после бруталних убистава, скрнавили цркву, гробове, и уз подршку дела становништва разносили манастирска добра.

Тела убијених монаха касније проналазе мештани, заједно са четницима из околине, и сахрањују их на оближњем гробљу у селу Дужи.

Гроб монаха налази се на гробљу у селу Дужи. Висока трава, оструге и самоникло растиње прекривају старе споменике, док је прилаз са велики паркингом недавно уређиван и насут ризлом.

На гробу монахасе види се камени крст, од локалног херцеговачког камена, на коме су уклесани натписи: ИСПОВЕДНИЦИ РУСИ – СХИМОНАХ ЕВГЕНИЈЕ, ИГУМАН ЛУКИЈАН, ЈЕРОМОНАХ МАКСИМ. Манастир Дужи 1942.“

У дну крста урезана је и фигура Пресвете Богородице у молитвеном ставу. Крст је лепо исклесан, али и видно начет зубом времена. Са десне стране подножја налази се метална кандила и кутија за свеће– знак да неко ипак повремено долази, пали свећу и не заборавља.

Ово место, упркос запуштености, носи дубоку духовну тежину – скромни камени белег сведочи о најдубљем страдању услед револуционарне неправде, а у име вере.

Звона Романових
Звоно из царске Русије, поклон породице Романов, и данас одјекује манастиром Дужи код Требиња. Приликом обнове светиње 1956. године, игуманија Теодора га је пронашла затрпано у рушевинама и поново поставила на место молитве.

Некада су се под његовим гласом молили руски монаси избегли пред Октобарском револуцијом – и под тим звоном су пострадали. Данас, оно звони за њихово памћење и нераскидиву везу Русије и Херцеговине. О томе је писао портал Спутњик Србија, у рубрици „Друштво“, 22. септембар 2024. и 16. јул 2025.године.

(Tamo dalek

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: