Пише: Предраг Савић, писац и адвокат
Под маском „револуције“, комунисти су у ноћи 23. децембра 1941. године у манастиру Дужи код Требиња зверски убили тројицу руских калуђера – Евгенија, Лукијана и Максима. Ови монаси, избеглице из Совјетске Русије, у Краљевини СХС су нашли уточиште и више од деценије посветили живот обнови и духовном препороду древне херцеговачке светиње. Њихова смрт симбол је првих комунистичких злочина у овом крају, који су били инспирисани идеолошким предрасудама и бољшевичком логиком „црвеног терора“.
Први пут за овај зверски злочин аутор овог текста чуо је од покојног владике Атанасија (Јевтића), једне од најзначајнијих духовних личности Српске православне цркве, и то средином деведесетих година прошлог века. Тада, у паузи једне изложбе, владика је са дубоким болом говорио о убиству руских монаха, назвавши га „претечом комунистичког антихришћанског безумља у Херцеговини“.
Манастир Дужи, посвећен Ваведењу Пресвете Богородице, налази се у пределу Поповог поља, недалеко од Требиња. Основан је, према предању, у 15. веку, а први писани подаци потичу из 1694. године. У време турске власти био је један од ретких активних манастира у Херцеговини и више пута рушен, па обнављан. У 19. веку постаје епископско седиште, а нарочито значајну улогу игра у доба устанака против Османлија, када је у њему одседао и познати војвода Вук Мићуновић.
Ктитори манастира били су бројни српски добротвори, међу којима су се истицале породице Лукач из Требиња и Гојковић из Попова поља. Манастир је био не само духовни, већ и просветни центар – у њему је у 19. веку радила једна од првих школа у овом крају.
У манастирској библиотеци чуване су стотине вредних рукописа, србуља, црквених матичних књига, докумената о устанцима, преписке са Цетињем и Карловцима – што све сведочи о дубокој историјској и културној укорењености ове светиње у живот Срба Херцеговине.
После бољшевичке револуције у Русији 1917. године, на хиљаде руског монаштва, свештенства и интелигенције уточиште је нашло у Краљевини СХС. Међу њима су били и тројица монаха – отац Евгеније, отац Лукијан и отац Максим – који су 1928. дошли у манастир Дужи.
Они су обновили манастирску економију, уредили богослужење, обновили конаке, и својим скромним, радним и побожним животом задобили поштовање околног народа. Помагали су у обнови школа, учили децу да читају и пишу, чували традицију. Један од њих био је и преписивач литургијских текстова, а манастир се за време њиховог боравка поново уздигао као духовни центар.
Слом Краљевине Југославије и почетак Другог светског рата у Херцеговини доносе најпре усташки терор, а затим – по повлачењу Италијана – активирање комунистичко-партизанских одреда. Под утицајем совјетског бољшевичког модела, КПЈ започиње такозвана „лева скретања“, односно системско убијање свештеника, домаћина, учитеља и „класних непријатеља“.
Историчар др Драгутин Паповић у својој студији „Лијеве грешке – друго име за злочин“ истиче:
„То није била грешка, то је било друго име за злочин. Злочин с предумишљајем, с идеолошким оправдањем и партијском директивом.”
Одлука Покрајинског комитета КПЈ од 9. децембра 1941. послужила је као отворено наређење за ликвидације без суда и доказа.
Удружење ЈВуО Требиње, побринуло се да буду сачувани,записани и расветљено детаљи овог стравичног злочина.
Те децембарске вечери 1941. године, група комуниста по наређењу Саве Ковачевића долази у манастир. Монаси их, не слутећи зло, примају и служе вечеру. Убрзо након тога, нападачи их везују, изводе у шуму и тамо их муче и убијају моткама. Ударају их по телу и главама док не издахну.
Након убиства, пале манастирску библиотеку, пљачкају иконе, одежде, црквене књиге и светиње. На парастосу убијеним руским монасима, служеном 23. децембра 2019. године (репортерски запис објављен је на порталу „Погледи“) у организацији Удружења ЈВуО Требиње, сазнало се како су коминисти после бруталних убистава, скрнавили цркву, гробове, и уз подршку дела становништва разносили манастирска добра.
Тела убијених монаха касније проналазе мештани, заједно са четницима из околине, и сахрањују их на оближњем гробљу у селу Дужи.
Гроб монаха налази се на гробљу у селу Дужи. Висока трава, оструге и самоникло растиње прекривају старе споменике, док је прилаз са велики паркингом недавно уређиван и насут ризлом.
На гробу монахасе види се камени крст, од локалног херцеговачког камена, на коме су уклесани натписи: ИСПОВЕДНИЦИ РУСИ – СХИМОНАХ ЕВГЕНИЈЕ,ИГУМАН ЛУКИЈАН, ЈЕРОМОНАХ МАКСИМ. Манастир Дужи 1942.“
У дну крста урезана је и фигура Пресвете Богородице у молитвеном ставу. Крст је лепо исклесан, али и видно начет зубом времена. Са десне стране подножја налази се метална кандила и кутија за свеће– знак да неко ипак повремено долази, пали свећу и не заборавља.
Ово место, упркос запуштености, носи дубоку духовну тежину – скромни камени белег сведочи о најдубљем страдању услед револуционарне неправде, а у име вере.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Ovaj pojma nema.
Komunističko-partizanski odredi,jako napisa autor,nisu se pojavili nakon pada Italije,već 1941 nakon okupacije.Autor ne zna,ili je zlonamjeran.Redakcija ovo mora da zna i ne smije dozvoljavati ovakve neistine,jer portal gubi kredibilitet.
Kaka ve to naslov „u manastiru Dužu“.Sjedi,jedinica iz srpskog,polaganje popravnog u avgustu