Žrtve govore, Kosovo je Srbija!

Autor : Luka Vukadinović

Kad su Šiptari ušli u Srpsko selo da dokusure preostalu čeljad, dođoše do male kuće blizu rijeke koja bijaše ograđena malom tarabom, preskočivši tarabu četiri Šiptara provališe vrata kuće a u kući nepomična sjedi starica. Gleda u krvnika, stara majka koja odavno nije majka, nego kukavica, ona je jedina ostala od cijele joj familije i zašto da se brani, mirno čeka svoj red ali prezirno i bez straha gleda u oči krvnika koji nosi kamu krvavu. Krvnik se približi starici pa je uz histerični smijeh poče provocirati. A ona u crnini sa štapom u ruci i bolom u grudima slušaše krvnika.-Kaži baba čije je Kosovo? Stara majka se ispravila pa krvnika u oči pogledala i rekla rečenicu koja i danas živi daleko od vremena njenog.

Rekla je -Kosovo nije moje i tvoje, Kosovo je Božije pa neka on odluči ko će se njim dičiti. Zaprepašćeni Šiptar krenu da je udari pa se predomisli i reče starici, oštrim i prijetećim glasom.

-Znaš li babo da sam ti ja ubio sina i lično ja sam ga drao dok je živ urlao i zapomagao. Ja sam mu presudio i ja mu samo groba znam, pa me moli prokleta starice da ti kažem đe ti zatrpah sina. Čestita starica podiže glavu pogleda krvnika u oči i reče.

-Nijesi ti ubio moga sina, ti si ubio sebe sine, ja te neću moliti da mi kažeš groba milog, ali ti ćeš moliti mojega Momčila da ti oprosti onda kad shvatiš da nijesi ubio njega, nego sebe.

Izbezumljeni krvnik poteže kamu i presudi staroj mučenici.
Ostale su riječi ove svete Srpske majke duboko urezane u moje sjećanje na Kosovo i maleno selo Orize. A onaj koji mi je ovu istinu ispričao prošle godine je nestao i do danas niko ga nije našao.

Kosovo se brani životom, Kosovo je dio života svih nas, Kosovo nije srce Srbije, Kosovo je duša Srbije i ne samo Srbije nego i Crne Gore!