• Колумне
• Насловна
• Поглед
• Топ 0

Знаш ти добро ко ти је био ђед

1 min read

2 године ‎ ИН4С

Нисмо се видјели дуго. Осим на ТВ-у. Видим да ти је тешко. Није лако бити риба на сувом. Нарочито кад си тако добро пливао. Дуго. Мутна вода, шта да се ради, али научио си да се ту најбоље плива.

Слажеш фразе и флоскуле, гледаш иза наочара без диоптрије, руке и главу намјешташ као у приручнику. Нажалост, с гласом Р никад ниси имао проблема. Покушаваш, трудиш се свим силама да изгледа као да јеси. Није више модерно, али је навика. А можда те и баксуз потјера ако овај пут не говориш као обично. Причаш о попису. Мудрујеш, гестикулираш. Цитираш. Предлажеш. Данас једно, сјутра друго. Прекосјутра је далеко. Поћи ћеш до партије да сазнаш шта ћеш прекосјутра.

Пишем ти о попису. Мислила сам да нећу. Ту је све прилично једноставно. Али, и у науци и у животу, најтеже се долази до једноставних ствари. Рецимо, не постоји једноставнија једнакост од Ајнштајнове. Мени се чини да не постоји једноставнија ствар од пописа. Од одговора на питања. Већину питања. Ипак, на листићу постоје питања на која можете и да не одговорите. Јер су…“незгодна“. Признајем, мени је много незгодније да пописничару и себи признам да сам још увијек подстанар. Да се нисам „снашла“. А то питање, мислим, не могу да прескочим. Мора да се попише (не)имање. Чак и мртворођена дјеца. Мора да се попише…јер казна. То је статистика без које се у Европу не може. Ко си, у кога (не) вјерујеш и којим језиком говориш – то можеш и да прећутиш. Јер то изгледа више боли. Тебе? Друге? Кога?

Ова три питања не могу да те боле. То нису ствари због којих у неким годинама подвучеш црту и питаш се како си живио и да ли си могао и да ли је требало боље. Рецимо, то нису питања је ли требало да погазиш неке (или све) моралне узусе и сам себе тужиш што сам себи ниси дао одмор. И добијеш. Или сам себе тужиш што ниси самоме себи платио прековремени рад. И добијеш. Или да ли је требало да прихватиш од државе стан од деведесет квадратних метара за десетак хиљада евра.

Тржишна цијена мање пространог шпајза. Још један стан, наравно. Или да добијеш стан (за) студио. Јер умјетност не може да трпи. Док „гураш“ друге испод црте. То није питање о тендерима и пословима у које си се уградио. То није питање о „процентима“ који су ти завршили у џепу. То није питање о томе зашто ћаскаш с колегом судијом о нечијој слободи уз кафицу и цигарету. То није питање о томе зашто је теби, умјесто симболичкој Правди, повез преко очију, а предмети у фиоци за високи криминал, корупцију, мафију, а оба ока широм отворена и уши наћуљене да којим случајем не заборавиш којег ситног криминалца треба да „одереш“, а којег да помазиш и помилујеш.

Нису то тешка питања. Стварно нису. И не требају ти сви они досадни билборди да знаш ко ти је био ђед. Или требају? Свеједно је. Знаш и сам. Ђед је био ретроградан, можда и „реакција“ , како се некад говорило. Ђед није знао како је лијепо путовати у Дубаи, на Малдиве, на разна острва и у мјеста насељена сиротињом коју ће да ти склоне с очију док срећан плаћаш нечијом туђом картицом. Али ђед свакако није знао много тога. Кажу да је био бистар, додуше. Да је био и храбар. Али и даље није знао шта се све може кад имаш само један квалитет.

Ниси бистар, тек ниси храбар, али си послушан. Како само знаш да будеш послушан. Ниједан послушник никад није био послушнији од тебе. Ђед није имао појма. Избрисаћемо га, исправићемо га. Ма на крају, канселоваћемо га што каже омладина. Поништићемо га. Баш тако, поништићемо га.

Но, и теби је нешто чудно. Чудно ти је како горљиво и како гласно поништавају и твоје и своје ђедове неки који никад нису имали прилике да виде како је небо макар једнако плаво и на „пош“ дестинацијама, како је море чисто, тиркизно, негдје скоро па зелено. Нису им доносили ананас сјецкан на коцке. Убран ту, јер ту расте. Нису имали прилике да чекају пред Луј Витом радњама јер (баш страшно) и неки Арапи и Кинезу поведу жене или метресе на пут да набаве безобразно снижене ташнице за само 5999, 00 евра. Или неко ђиле. За отприлике толико. Нема везе што ти мислиш да је ружно. Госпођа каже да је Л и В свуда испринтано. Не може да се не види.

Какав је то ред, скоро па сваки дан.

Готово као ред пред народном кухињом „Цркве Србије“.

Вратимо се ђеду. И закључимо да ништа није знао. Или макар мало.

Сад су нова времена. Размишљаш шта је корисно. Да ли језик исти као етничка припадност да је униформно? Да ли да мало „прошарамо“? Да ли да госпођа напише другачије. Да нас има у „оба табора“? Не, за тебе нису билборди. Ти ЗНАШ ко је био ђед. Али тебе то не занима. Важно је ко си ти. Чекај, па и о томе ћеш морати да размислиш. Не знаш, ако ћемо поштено, ни колико квадрата имаш у некретнинама. Нешто је на ташту, нешто на шурњају, нешто на малог од заове. Живот је био турбулентан, а младост слатка, па се не би могао заклети ни за број дјеце. Парадоксално, само на ова три питања знаш одговор. Макар ако је по ђеду. Знаш која вам је слава. Знаш и да не палиш свијећу нити зовеш попа. Ни отац није. Ђед, пак, јесте. И славио славу и колач ломио. И поп је долазио. Знаш и који је језик учио и којим је говорио. Видио си на пожутјелом свједочанству. Знаш и који је отац. А ти..знаш и то.

И не требају ти билборди. Као ни мени. Љуте те, изазивају нервозу, чак отпор. Разлика између нас двоје, осим у имовинском картону, само је у томе што си ти ђеда канселовао. Можда ће твоји унуци исто учинити теби. Али, шта те брига. Важно је само сад, сад и овдје. Прошлост и будућност су илузија. Сад и овдје.

Осмотрићеш добро, увијек си то знао, како је најбоље. За сад. За овдје. Одговорићеш, или нећеш. Зависи.

Једва чекаш да прође. Не само јер не вјерујеш ташти, још мање шурњаји, а тек малом од заове. Ни жени.

Истини за вољу, не би требало ни она теби. Али то је већ друга прича. Ђед с билборда. Он те нервира. Умјесто три слова ти видиш њега. Старог, ћутљивог и упорног у свом „реакционарству“. Смета ти. Само да прође. И билборди с ђедом, и попис. Нова година је ускоро. Надаш се да је госпођа смислила гдје ћете побјећи тих неколико дана. Остало је од отпремнине. Ако не од отпремнине онда од неискоришћених одмора. Ако ни од тога, онда, ваљда, нисте потрошили све „прековремене сате“?

Весна Братић, предсједница Политичког савјета Уједињене Црне Горе

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: