Више трагичних догађаја за кратко вријеме, као што је онај у Мојковцу, убиства и самоубиства у Никшићу, убистава у Подгорици, до последњег убиства брата и синовца у Будви, због којих је у Црној Гори недавно био Дан жалости, подсјећа и на друга убиства и масовне свирепе злочине који су потресали јавност.
Најскорији је трагични догађај и убиство брата и сестре Јована и Миленке Маџгаљ у селу Соколац код Бијелог Поља, за које се утврђено да га је починио Алија Балијагић, који је послије дуге и опсежне потјере ухапшен у Србији и депортован у Црну Гору.
Болна су сјећања на још неколико тешких вишеструких или масовних убистава која су се догодила на сјеверу Црне Горе – у Пљевљима, Бијелом Пољу и Беранама, као што је вишеструко убиство посљедњег априлског дана 2012. године у селу Ријека Марсенића, између Берана и Андријевице.
Бивши полицајац и бивши зет породице Отовић, Славко Миловић из Андријевице, вјероватно је у својој глави дуго ковао паклени план како да оствари своје пријетње и побије тазбину. Епилог је познат – четворо мртвих и једна рањена особа. Славко је убио таста Слободана (66), ташту Даницу (64) и шуру Зорана.
Другог шуру Жељка је ранио, али га није убио јер му је нестало муниције. Након тога се, пред полицијском засједом, и сам разнио ручном бомбом. Да је план кован дуго и детаљно, говори чињеница да је Славко из свог села Слатина код Андријевице, удаљног седам-осам километара, до кућа Отовића на Ријеци Марсенића, дошао пјешице шумским путем, управо у сумрак, носећи са собом арсенал наоружања – два пиштоља, више ручних бомби и неколико мина.
Данас је већ скоро заборављен тешки злочин који се догодио у сами сутон, трећег јуна 1992. године у Пушоњском Долу код Пљеваља, када је убица Коста Дамјановић, у том тренутку стар само 22. године, у маниру правог професиноланог убице ликвидирао чак девет својих сељана, а њих неколико ранио.
Један за другим, послије рафала из његове пушке, као снопље падали су Јован (61) и Радован Остојић (32), Вукота Зеко Мартић. У кући браће Рајка (64) и Радована Остојића (62), осим њих двојице убијене су и њихове супруге Мара (60) и Радојка (50). У кући Миликића помахнитали Коста убио је Мару Миликић (50) и тешко ранио њеног супруга Мила.
Потом је у кући Шубарића убио Досту Шубарић (62), која је покушала да тијелом заштити свог братанића Вељка. Вељко је полетио ка убици и послије силног рвања отео му пушку, којом га је убио. Током Вељкове борбе на живот и смрт, до те ноћи непримијећени момак Коста, успио је да рани Вељковог оца Милету и тетку му Тонку. Никада није одгонетнуто зашто је Коста кидисао на своје сусједе и рођаке.
Зна се само да је кобног дана у рану зору са оцем и братом повео у сусједно село малог пса на вакцинацију. Куче је ујело за ногу Зорана Мартића, сина убијеног Вукоте. Послије тога је настала свађа. Вукота је закачио Косту шаком по лицу, након чега он није желио да се са њим, оцем и братом трактором врати у село. Умјесто тога, отрчао је, дохватио пушку и започео крвави пир.
Само неколико мјесеци касније нова трагедија потресла је сјевер Црне Горе. Овога пута, готово невјероватно звучи, вишеструки убица је био четрнаестогодишњи Момчило Церовић из Чокрлија, села удаљеног тридесетак километара од Бијелог Поља.
За своје године изузетно добро развијен и добар стријелац, Момчило је 14. фебруара 1993. године у породичној кући ликвидирао оца Млађена (45), мајку Милеву (43), брата Мила (20), сестрића Ј. Т., који још није био напунио три године, и бабу Митру (70). Потом је, како је утврдила истрага, себи одузео живот из аутоматске пушке из које је, наслонивши је на под, пуцао у своју главу.
Остала је тајна зашто је четрнаестогодишњи Момчило побио своју породицу, која се мирно спремала за спавање. Исте године, девет мјесеци касније, у Бијелом Пољу се догодила нова трагедија и вишеструко убиство. Деветог новембра 1993. године, око двадесет сати, у свом дому, на до тада незабиљежен начин, свирепо су ликвидирани Вуксан Сошић (42), радник тадашње „Робне куће Београд“ у Бијелом Пољу, супруга му Славица (40), дактилографкиња у Основном суду у том граду, као и дјеца Т. (12) и М. С., стар само осам година. Масакр у родитељској кући преживио је само тада једанаестогодишњи В.
Овај тешки злочин над мирним и тихим грађанима починио је њихов блиски рођак Ново Сошић (44), радник тадашњег „Црнагорапута“, који је те ноћи сједио код рођака и рођачки дочекан ракијом и кафом. Послије разговора, у тренутку када му је Вуксан пружио руку у знак поздрава, Ново га је снажно стегао, повукао ка себи и неколико пута му зарио у груди ловачки нож, који је прије тога припремио и сакрио у рукаву.
Славица је покушала да помогне супругу, али је и она дочекана ножем. Убица је потом извадио пиштољ „тетејац“ и запуцао ка рањеном рођаку и његовј супрузи, овјеривши убиство. Три хица је био намијенио маленом В., али га је промашио. Потом је улетио у дјечију собу, и убацивши нови шаржер, почео да пуца ка Т. и М. Мала Т., судећи према повредама, бранила је свој и живот свога брата голим рукама.
Када је завршио крвави посао, Сошић се мирно пријавио полицији, а на суђењу се поносио оним што је урадио. Виши суд у Бијелом Пољу није имао милости према Нову. Осуђен је на смртну казну, која је и потврђена, али је Ново предухитрио правду и 25. августа у затвору у Спужу извршио самоубиство вјешањем.
У Беранама је остало запамћено монструозно шестроструко убиство 2001. године, када је пластичним експлозивом дигнута у ваздух кућа браће Мартиновић у центру града. Због овог тешког злочина у затвору се нашао само непосредни извршилац Зоран Стеванчевић, док су мотиви и налогодавци званично до данас остали велика тајна.
РТЦГ
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
