Zlato

Piše: Nebojša Jevrić

Milun je imao guste, gotovo sastavljenje veđe. Kosmat, malo kosog čela preko kojeg je gotovo do očiju padala čekinjava kosa. Osrednjeg rasta ali snažan toliko da je sam iz šuma izvlačio stabla debelih hrastova. Ćutljiv i uvek namršten. Gotovo nikad nije pričao, sem onoliko koliko je bilo neophodno da kaže šta treba uraditi. Njegova je uvijek bila potonja iako je bio srednji od trojice braće.

Rano se oženio ali nije dočekao da mu se rodi dete.

Stigao je poziv za Veliki rat. Otišao je bez gunđanja kao da je to neki od onih seljačkih poslova koje je trebalo uraditi.

I među prvima dezertirao u srpsku vojsku. Preplivao je Savu jedne noći bez meseca i prešao na dugu stranu. Stupio u jedinicu koja je upadala duboko na neprijateljsku teritoriju.

Pamte se samo dva pisma.

Jedno koje je stiglo njemu i u kojem su ga rođaci obaveštavali da je selo spaljeno i da su mu trudnu mladu zaklalali, zbog njega.

I drugo u kojem se kartom javio bratu.

„Nalazim se duboko iza njihovih liniji i radim od njihovog naroda ono što oni od našeg“

U selo se vratio poslednji. Kad su ga svi prežalili.

Ponovo se oženio i počeo da zida veliku kuću, najveću u selu.

Plaćao je majstore sa primorja.

Nikad se niko nije usudio da ga pita odkle mu pare.

A on je iz rata donio težak ranac, šaptalo se, pun dukata.

I ranije ćutljiv skoro da je prestao da priča.

Žena mu je bila zdrava seljanka plodna kao semberijaska zemlja.

Kupio je dva para volova, ovce, krave, svinje.

Sve mu se bliznilo.

Žena je rađala decu.

Posle petnaestak godina počeo je da uzima u arednu i da kupuje zemlju. Da prodaje i svinjnje i jagnjad.

Legenda o dukatima se širila ali se niko pa najbliži nije usudio da pita.

Nije se nikad za razliku od ostalih cenjkao. Njegova je bila potonja. Famijla roblje.

Samo je u smiraj dana znao da prekrstivši noge po turski sedi na pragu, mezeti sir i pršut i pije rakiju. Pio je u velikim gutljaima i kao da je demone razgonio.

Za kuću je kupovao samo so i gas.Ostalo je sve bilo njegovo.

A u kući su radili svi. Od zore do zvijezde. I svi su imali svoje obaveze oke je on određivao.

Novac od prodate stoke je pretvarao u dukate i stavljao u kožnu vreću koju je u rancu doneo. Odavno je tu bilo i i više dukata nego što je doneo.

Tek tad je počeo da se ponekad, istina bilno, osmehuje.

Ni sinove ni žensku decu nije dao u školu. On ih je naučio da čitaju i računaju uz oganj za velikim drvenim stolom.

Opet je počeo jedan rat.

Prvog dana rata pokazo je čeljadima kožnu vreću punu dukata.

„Ovo nije vaše. Samo vam nesreću može doneti“, rekao je i odnio u šumu. Vratio se pred zoru i bez vreće.
Svaka vojska koja je prolazila kupila je od stoke šta je htela. Ogromnom podrumu bile su bačve sa rakijom i vinom koje nikad nije prodavao vojske popile.

Nestajalo je Milunvo tečenije.

Kraj rat su dočekali sa nekom starom kravicim i nekolike kokoške.

A onda su došli, otkup, zadruge, agrarna reforma.

Uzeli su mu kao kulaku kojeg je trebalo raskulačiti gotovo sve.

Milun se uputio u šumu. Nije ga bilo deset dana. Nije jeo ni pio.

Vratio se bele kose i upalih obraza, pocepanog odela.

Zlato je toliko dobro sakrio da nije mogao da ga nađe.

U pogledu je imao nešto sumanuto. Nešto što je iz dana u dan povećavalo… Na kraju pao je u krevet. On, dotad jak i zdrav seljak zatražio je pletenku sa rakijom i deset dana nikog nije puštao u sobu da uđe. Jedanestog su našli mrtvog.

Njegovi sinovi a i mnogi iz sela, jer se priča raščula, tragali su za zlatom ali ga niko pronašao nije. Ostalo je dobro skriveno u utrobi zemlje.

Sedim u kafani sa njegovim unukom kortobanskim kirijumčerem i pričamo o devalvaciji evra.

On se smije.

„Ne verujem u štampane pare. Ja odavno samo kupujem zlato. Čak i zlatni dukat Franje Josifa imam“, kaže.