Живот Стефана Немање – Светог Симеона Мироточивог

О Стефану Немањи као владаоцу.
Рад на вери. Похвала.
Зидање манастира

Јер нека је знано свима нама и другим да Бог, који управља људе на боље, не хотећи људске погибли, постави овога преблаженог, уистину, господина нам и оца за самодржнога господина, да влада свом српском земљом, названа Стефан Немања.

И, пошто обнови очеву дедовину, и боље је утврди Божјом помоћу и својом мудрошћу даном му од Бога, и пошто подиже пропалу своју дедовину, придоби од приморске земљу Зету с градовима, а од Рабна Пилота оба, а од грчке земље Патково, Хвосно све и Подримље, Кострац, Дршковину, Ситницу, Лаб и Липљан, Дубочицу, Реке, Ушку и Поморавље, Загрлату, Левче, Белицу. Све то мудрошћу и трудом својим задоби, што је било пропало насиљем од његове дедовине, и што му је припадало од српске земље. И с помоћу Божјом његова је држава уживала мир и тишину са свих страна. Јер је, уистину, он био диван и страшан свима који су живели около њега, јер је држава његова била за 37 година сачувана у целости и ни од кога повређена. Јер како да га назовем? Господарем или, још више, учитељем? Јер утврди и уразуми срца свих, и научи нас како треба као правоверни хришћани да држимо веру према Богу. Прво на себи показа благоверје, а потом и друге научи. Цркве освети, манастире сазида, светитеље у сласт слушајући, јереје штујући, према монасима имајући велику смерност и љубав, онима који су без наде беше нада, убогима заступник, сиротнима хранилац, наге у дом свој уводећи и одевајући, сироте нахрани, удовице оправда, слепима, и хромим, и немоћним, и глухим, и немим, уистину, мати би. И, просто рећи, све своје имање у зајам издаде, јер други Аврам би, гостољубац, земаљски анђео, небески човек. Зато га и Бог преузнесе, и дарова му име које је више од свакога имена. Његову имену сви се народи поклонише. Сам пак сазида манастире: прво у Топлици Светога оца Николе. И други онде Свету Богородицу у Топлици. Потом опет сазида манастир Светога Ђорђа у Расу. И свима тим манастирима створи управу, како треба. А после њих овај наш свети манастир Студеницу сазида, који посвети имену Пресвете Владичице наше Богородице Добротворке. Сазида од малога до великог, и села предаде, с другим што припада манaстиру, са иконама и сасудима часним и књигама, и ризама и завесама, и што је написано у златопечатној повељи његовој, што је, штавише, и у цркви написано на стени, и с клетвом и обавезом да нико не потвори његова предања, како чујете о том реч и у књигама овим напред.

Стефан Немања – жеља његова да се покалуђери

(…) А овај благоверни и христољубиви господин, пречасни старац, труђаше се да се придружи броју оних који су угодили Богу на дан Страшнога суда, како би задобио оно рајско и неисказано насеље неким добрим делима, највише жељаше како би могао да прими анђеоски и апостолски лик. И стараше се да с успехом иде по Владичиним речима: Узмите иго моје на се, јер сам кротак и смеран срцем, и наћи ћете мир душама вашим, јер је иго моје благо и бреме моје лако. Јер Свето Писмо говори: Љубав Божја је привезана у вернима. (…) Овај, дакле, богољубни отац наш и ктитор, желећи примити (вечни живот), слаше молбе премилостивоме Владици да га
не лиши жеље његове. (…)

Стефан Немања сазива сабор на ком држи говор и одриче се престола

А кад се наврши 37 година његова владања, Владика премилостиви не презре мољења његова, којим је из дубине срца уздисао, него се показа штедар и трудопримљив, и наградилац свих оних који хоће да се спасу. Јер, кад је дошло време, овај увиђавни муж сву славу овога света ни за шта не сматраше, и красоте овога света чињаху му се као дим, а Христова љубав расташе у њему и разгараше срце његово, као храм спремљен за њ и сасуд пречистоме духу његову, дошао му је некако у разум Христос и поучио га је.

И, тако послав, сакупи благородну децу своју и све изабране бољаре своје, мале и велике. И сакупив их к себи, поче им говорити учећи: „Чеда моја драга и одгајена мноме, ево знано је свима вама како Бог својим промислом постави мене да владам над вама, и какву у почетку нађох упропашћену земљу, и помоћу Божјом и Пресвете Владичице наше Богородице колико сам моћи имао, не лених се, нити мира себи дадох, докле све не поправих. И Божјом помоћу придодадох вам и у дужину и у ширину, што је свима знано. Све вас, као и своју децу, однеговах ево досад, и научих вас како да се држите правоверне вере. А многи иноплеменици усташе на ме и нападоше ме као пчеле саће, али именом Господњим противљах им се и одолех им. Тако и ви, чеда моја драга, не заборављајте учења својега и правовернога закона, мноме установљеног. Јер, овога држећи се, имаћете Бога за помоћника себи и Пресвету Госпођу Богородицу и моју, ако и грешну, молитву.

Немања се калуђери и добија име Симеон

Раздав све имање своје убогима, растаде се од државе своје и деце своје и жене своје, Богом данога првога венца, јер он не би учесник другога брака, и учини себе удеоничарем неисказанога, и часног, и светоанђеоског, и апостолског, малога и великог. И дано му би име господин Симеон, месеца марта 25, на свето Благовештење, године 6703 [1195]. У исти дан и богодана му супруга, пређе госпођа све српске земље, Ана, и она прими овај свети лик. И дано јој би име госпођа Анастасија. Кад је ово све било свршено, отац господин наш дође у наш манастир (Студеницу), који и сазида, Свету Богородицу добротворку, а госпођа Анастасија отиде Светој Богородици у Расу. (…)

Св. Симеон долази најпре у Ватопед, па потом подиже Хиландар

И он, блажени, дође у Свету Гору месеца новембра, 2. дан. Богоносни и пречасни оци, који живљаху у Светој Гори, примише га с радошћу и с почашћу великом. Усели се најпре у Ватопед манастир, јер ту и нађе жељено, заблудело своје јагње. И, пољубив га, прими га на своје раме како доликоваше, и намени га себи на службу. И пробави ту мало времена, па блажени, као што овде оправда своје царство, тако и онде зажеле наћи место спасења свима који долазе одасвуд, и испроси у цара, кир Алексе, пријатеља свога, место пусто ради подизања манастира у Светој Гори. И узе мене грешнога из Ватопеда у место то, и уселисмо се. И проведе са мном пречасни отац наш у Гори Светој годину и пет месеци. Ко може испричати подвиге и труде овога блаженог? Јер, уистину, сви који живљаху у околним земљама, дивљаху му се, гледајући на њему неисказане Божје силаске, и долажаху му на благослов. И ту из Свете Горе преосвећени и богобојажљиви и христољубиви црнорисци, и сав освећени црквени клир не раздвајаху се од њега, дивећи се толикој смерности и угледу кротости и наставнику пошћења и следоваоцу светих јеванђељских учења, по реченом: Онај који хоће да је старији, нека буде мањи од ових и свима слуга, и: Ако не будете као деца незлобни, нећете ући у Царство небеско; и опет: Блажени ништи духом, јер је њихово Царство небеско. (…)

Болест Св. Симеона и поука његова Св. Сави

У седми дан месеца фебруара поче нешто мало да поболева часна старост његова. И одмах блажени старац, господин Симеон, позвав мене недостојна и унижена одасвуд, с тихошћу поче ми говорити свете и часне и слатке речи: „Чедо моје слатко и утехо старости моје, сине, слушај моје речи, к мојим речима приклони своје ухо и, да не оскудевају извори живота твојега, сачувај их у својем срцу. Јер су живот свима који их налазе. Сваком храном храни срце, јер од њих су извори животу. Одбаци од себе опора уста и увредљиве усне удаљи од себе. Очи твоје нека право гледају, а веђе твоје да се крећу на оно што је праведно. Право ходи својим ногама и путеве своје исправљај. Не склањај се на десно, ни на лево, јер путеве оне с десна зна Бог, а развраћени су они с лева. А ти учи ономе што је право, да ти живот буде у миру. Сине, слушај моју премудрост, к мојим речима приклони своје ухо, да сачуваш моју благу мисао; оно што осећам, мојим ти устима казујем. Чувај, сине, закон оца твојега, не одбацуј поуке матере твоје. Јер је блажен муж, који послуша мене, и човек који путеве моје сачува. Не помешај се са безумним. Тражи премудрости да поживиш. Исправи знања на разум, јер онај који кори зле, навући ће на се мржњу, а онај који изобличава нечастивога, порећи ће себе. Не изобличавај зле, да те не омрзну. Изобличуј премудра и заволеће те. Покажи премудроме кривицу и биће мудрији, поуку праведноме и продужиће да је прима. Почетак је премудрости бојазан Господња, а и знање светих ствари је разум, а разумевати закон помисао је блага. Јер оваквим владањем много ћете поживети и придодаће ти се године животу.“ (…)

И, подигав пречисте руке своје и положив их на главу моју, говораше: „Благослове, благосиљам те. Господ Бог благословљен помоћи ће спасење твоје. И да ти да уместо земаљскога благодет и милост и Царство небеско. И да исправи пут хода твојега, којим из младости од мене пође, имајући са собом нераздвојну, овде и онде, моју, ако и грешну, молитву.“ (…)

Смрт Св. Симеона

(…) А кад је дошао дванаести дан тога месеца, рече ми: „Чедо моје, принеси ми Пресвету Богородицу, јер такав завет имам да пред њом испустим дух мој.“ (…)

Јер, уистину, браћо моја драга и оци, чудо беше гледати: онај којега се бојаху и трептаху на све стране, сад се могаше видети као један од туђинаца, убог, расом обавит где лежи на земљи, на рогозини, а камен му под главом, свима се клања, и умиљава, и проси од свих опроштаја и благослова.

А кад наста ноћ, сви се опростише и благословише у њега, па отидоше у ћелије да врше службе и да мало отпочину. А ја остадох, и једнога јереја оставих са собом, и остадосмо код њега сву ту ноћ. Кад би поноћ, утиша се блажени старац, и више ми не проговори. Кад би јутро, и започе црквено појање, намах се просветли лице блаженоме старцу, и подигав руке к небу, рече: „Хвалите Бога во светих јего, хвалите јего и на утвржденији сили јего.“ А ја му рекох: „Оче, кога виде, кад тако говориш?“ А он, погледав на ме, рече ми: „Хвалите јего и на силах јего, хвалите јего и по премногому владичаствију јего!“ И, то рекав, одмах испусти пребожанствени дух свој и усну у Господу.

А ја, пав на лице његово, плаках горко за дуго часова, и устав, захвалих Богу што сам видео такву смрт овога пречасног мужа. (…)

Пренос моштију Св. Симеона у Србију

(…) И, узев часне мошти његове, кренух се на пут, иако је много метежа било у тим странама, с Божјом помоћу и Пресвете Владичице Богородице, са молитвама блаженога и предостојног и часног господина нам и оца Симеона, прођох. (…)

Јер, као што је прекрасни Јосиф, узев тело оца својега Јакова, из Египта пренео на земљу обећану, тако и ови богољубиви и благообразни синови његови са свом државом примише га, радујући се радошћу и веселећи се весељем, носећи сами пречасно тело оца својега. И положише га с великом почашћу у светој овој цркви (Студеници), у одређени му гроб, који блажени у почетку сам себи беше начинио. А ово је било месеца фебруара, у 19. дан.

Укратко живот Св. Симеона. Поука Св. Саве братству манастира Студенице, за које је и написао живот свога оца

Треба да сазнате о овом блаженом оцу нашем и ктитору, господину Симеону, од рођења па до смрти. Рођење му је било у Зети на Рибници, и онде је примио свето крштење и, кад је тај младенац био изнесен овамо, прими га епископ цркве Светих апостола и, дав молитву младенцу, миром га помаза, па и друго крштење прими. Јер све је било чудно с мужем овим, да као младенац прими двоје крштење. И опет, пошто прими свети анђеоски лик, и ту прими два благослова: мали лик и велики. Тако и после смрти његове пречасно тело његово прими две сахране, прво у Светој Гори, где му је и смрт била, и опет одатле би узет и пренесен овамо, и с великом почашћу и красним славословљем би овде друго гробно полагање часних моштију његових. Од рођења му 46. године прими, пак, с Божјом вољом, владу. И пробави опет на влади 37 година, а тада пак прими анђеоски лик, и поживе у том лику 3 године, и цео његов живот би 86 година. Престави се блажени отац и ктитор господин Симеон године 6708. (1200), месеца фебруара у 13. дан пресели се у вечно блаженство.

А ти, Боже и Господе свему, и, о прослављена Мати Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, да буде све ово што је написано и рађено: да ми и они који после нас буду до краја овога века, с помоћу часних молитава оца нашега и ктитора, слушамо оно што се говори и слушајући да чинимо све оно што је Богу угодно, гледајући на подвиге и живот овога свеблаженог оца нашег, у којима је сладост и весеље, помињући Бога, веселећи се Богом. (…)

Изводи из Житија Св. Симеона Мироточивог, које је написао Свети Сава; преузето из „Стара српска књижевност“, Матица српска, СКЗ, 1970.

Чудеса Св. Симеона: пушта миро из тела и раке своје, исцељује бесом мучене и богаље

Мину мало времена од дана престављења његова, и сабрасмо се сви, чинећи празник смрти његове. И Бог премилостиви, који га је чувао од младости његове, и сад га није оставио, показа човекољубља своја сам господином светим на нама, слугама његовим. И источи рака његова миро чудна и пријатна мириса, исцељујући болне и страдања различна и, просто рећи, прогонећи бесне духове. И не само једном, него и у све часове истицаше неисказано и преславно миро отачаству својему.

Кад су игумани Дионисије и сви чрнци који су ту служили службу и бдење ноћно у храму Пресвете Богородице, ту где леже мошти Светога, допаде неко, обузет бесом, који га мучаше по све дане, који се никако не умириваше, него га свагда бес гоњаше ван васељене, кроз горе и камење. И једном, добив нешто мало олакшања помоћу Светога Симеона, обгрлив раку Пречаснога, вапијаше: „Помилуј, Свети, мене који није очекивао спасења, и избави, Пречасни, онога који је сасвим пропао и порабоћен бесу лукавоме, који влада њиме, јер смо ми стадо отачаства твојега. Не дај нас бесовима на радост, него нас избави пречистим молитвама својим, имајући потом слободе к Владици!“ И сви повикаше са сузама: „Помилуј душу пропалу, Пречасни!“ И одмах, умилосрдивши се, исцели га. И отиде дому својему, радујући се и славећи Бога, који је дао силу угодницима својим.

И друго дивно чудо чујте, браћо! Човек неки богаљ пужаше на ногама својим, и не могаше се никако усправити, нити могаше стати на ноге своје, јер му обе ноге бејаху одузете и прегореле огњем у коленима, замало што нису сасвим отпале и не држаху се, јер су жиле биле изгореле па, плазећи на рукама својим, вукао је за собом ноге своје. И, наишав га пречасни Сава, отац мој, завив га у врећу, принесе га моштима Пречаснога, просећи у њега исцељења му. Јер немоћни, чув о чудесима која бивају и исцељењима од Светога, кричаше и вапијаше, говорећи: „Помилуј, Свети, мене који је пропузио гресима својим и који је убијен од злих разбојника, и лежи још жив. Јер као што је Владика твој исцелио пређе ослабљенога да је овај одар узео и да ходи право, тако и ти, Свети, ако хоћеш, можеш ми помоћи милошћу, даном ти од Бога и Спаса твојега, Исуса Христа. Исцели, ме, грешнога, као ученик прави Христа твојега!“

А он, Свети, који свагда милује стадо своје, исцели овога ослабљеног и учини га да право ходи. И скакаше читав ногама својим, захваљујући Светој Тројици: Оцу и Сину и Светоме Духу, и пречасноме и Светом Симеону, који му је дао да ходи ногама својим.

Из Житија Стефана Немање, написаног Св. краљем Стефаном Првовенчаним; преузето из „Стара српска књижевност“, Матица српска, СКЗ, 1970.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: