Живојин Ракочевић: Отимање Лазареве цркве

„Процветао је глог и мајчина душица. Овде смо прошле године убрали бадњак”, каже свештеник из Приштине Станиша Арсић. Лош макадамски пут, високо у брдима изнад Подујева, према централној Србији завршава се код Цркве Светог архангела Михаила у селу Ракитница. До пре две године за овај храм нико није чуо, само су упућени знали да је страдао 1999, да су у ономе што је од њега остало затваране козе, да су га једном 2012. или 2013. посетили свештеници из Приштине, Стево Митрић и Дарко Маринковић, и да су у њему оставили две иконе.

Село је разбацано по брдима, школа одавно пуста, има једна фарма, а онда је лепу цркву, око које је до 1999. било крстова и православно гробље, пронашао један човек из Албаније. Пре тога се самопрогласио за православног епископа, уз помоћ неких расколника у Италији и одлучио да у овој забити отме храм Српској православној цркви.

Самозванац Никола Џуфка, жељан пажње и инцидената, у крају који је већ одавно постао већински муслимански, а од последњег сукоба 1999. године препун споменика посвећених ратницима тзв. ослободилачке војске Косова, одлучио је да направи своју цркву. Одабрао је празник дана албанске заставе и 28. новембра 2023. провалио у Цркву Светог архангела предводника небеских сила, а потом је храм преименовао у цркву Фана Нолија, албанског политичара и епископа, оснивача Албанске православне цркве. Тако је, у потпуној изолацији и пустињи, секташ из Албаније са десетак својих следбеника архистратига Михаила заменио Фаном Нолијем. Фотографисао се испред олтара са албанском заставом, ставио свој катанац, закључао и отишао.

Одмах по скрнављењу храма дечански игуман Сава Јањић са свештеницима и малом групом верника освештао је храм и поново га закључао. Правна служба Епархије рашко-призренске уредно је покушала надлежној полицијској станици у Подујеву да пријави провалу, скрнављење и узурпацију, али су они одбили да прихвате пријаву. Није помогло ни присуство Еулекса, па је на крају пријава стигла поштом и у коначном прихваћеном поступку је идентификован Џуфка, али нико од провалника није идентификован, а основни суд у Приштини је крајем прошле године одбацио оптужницу. Српска православна црква није чак ни позвана као оштећена страна да се изјасни.

У међувремену Џуфка је поново провалио у храм, не обазирући се на судске процесе, и очигледно охрабрен благонаклоним деловањем власти.

„Докле ћемо, бре, да мењамо ове катанце”, каже отац Станиша, док представници епархије покушавају да уђу у свој храм. Свештеник ставља епитрахиљ, лагано гура стара врата, а у мрачној припрати на месту одређеном за архангела Михаила, на штампаном платну стоји фотографија Фана Нолија. У главном делу цркве светлост из олтарског прозора пресеца полумрак. Лево је поломљени прозор, мали као пушкарница. Ћутимо и чекамо да се очи навикну на мрак. Сунце је тек изашло и чује се цвркут птица.

„Христос васкрсе из мртвих”, пева отац Станиша. Моли се за мир овог места, за мир међу људима, за мир у свету. Моли се човек који живи у храму Светог Николе у Приштини, у граду од неколико стотине хиљада људи, усамљен чува своју светињу. Провалници су овог пута донели и бушилицу којом су зашрафили иконе и слике по зидовима. И опет је све из почетка, скупљање, чишћење, фотографисање и кључно питање коме треба овако скрнављење.

Српско становништво већ одавно не живи око храма, старо гробље је уништено и нестало, у целој општини Подујево од 39 гробаља само једно је неуништено. Десетинама километара око овог храма нема ниједног Србина, а локално албанско становништво га зове Лазарева црква, јер су од својих суседа Срба преузели и сачували сећање да су мошти кнеза Лазара преконачиле овде када су из Приштине, после Косовске битке, преношене у Раваницу.

Како у све ове замршене путеве, предања, сукобе, ову прелепу природу и њен мир довести минимум правде и праведности? Како сачувати власништво над светињама у непријатељском окружењу и како се заштитити од институција које су успостављене на преписаним, савршеним европским законима? Шта треба урадити када те институције одбијају представнике међународне заједнице, када неће да идентификују провалнике у храм?

Епархија рашко-призренска и Српска православна црква имају предугу историју борбе против узурпације и јасно је да неће одустати, и да светиња и свето место не могу бити остављени и обесвећени. „Не могу они склањати толико брава и катанаца колико ми можемо да их постављамо”, каже неко у шали која заправо јесте горка истина у којој се приштинске институције понашају као да су Срби један давно нестали народ и да свако може да располаже њиховом имовином.

„Сматрамо да је ово најновије кривично дело последица неадекватне реакције косовских правосудних органа који нису спровели истрагу о свим лицима која су претходно упала у нашу цркву, нису именовали СПЦ као оштећену страну и омогућили јој учешће у судском процесу, који нису на адекватан начин представили чињенице од значаја за правилно означење, и који су, на крају дозволили да се поступак претвори у истрагу права које СПЦ има над сопственим верским објектима”, каже се у саопштењу Епархије рашко-призренске. Јасно је да би након деценија уништавања међународна заједница требало нешто да уради, да је власништво неспорно и јасно је да систем чини све на сваком месту да уништи сваки траг оних који су други и другачији.

Изнад врата храма налази се велика лепа камена розета, оштећена је са горње стране и личи на глогов цвет из црквеног дворишта. Онај ко је, пре много векова, направио и донео у ову пустињу припадао је цивилизацији, духу и култури која и данас сведочи да је неуништиво све оно што је посвећено Богу, љубави и уметности.

Политика

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: