Živimo u svetu Karamazovih

Posle Raskoljnikova u „Zločinu i kazni” beogradska publika će Mihaila Mišu Janketića, doajena srpskog glumišta, u subotu 14. septembra premijerno gledati u novom liku F. M. Dostojevskog. Reč je o ulozi starog Fjodora Pavloviča Karamazova koju će iskusni Janketić tumačiti u predstavi „Braća Karamazovi”, u adaptaciji i režiji Vladimira Lazića na sceni pozorišta „Slavija”. Dramaturg je Milisav Milenković, scenograf Boris Maksimović, a kostimograf Danica Romčević.

Sa kojim emocija ste prihvatili poziv da igrate u strastvenom, filozofskom delu „Braća Karamazovi”?

Ovo je više vrsta priče F. M. Dostojevskog o sudbinama i temama oca i braće Karamazovih. Vrlo je intrigantno napravljena dramatizacija koja više liči na neko skraćeno izdanje. Glavni akteri su stari Fjodor, njegova tri sina i dve dame. Zaintrigirala me je mogućnost da to bude svojevrsni nagovor koji će ili ponovo vratiti Dostojevskog publici i čitaocima, ili će mlade čitaoce nagovoriti da se prvi put sretnu sa ovim autorom, što je još dragocenije. Naša predstava bi mogla da se zove i „Ruska ljubav”, iako to zvuči malo ironično, jer bi Dostojevski mogao da se uzme kao formula te ruske ljubavi koja je uglavnom mračna kao uostalom i sve ljubavi ovog ruskog klasika. Čak su i ljubavi u njegovom privatnom životu bile dosta komplikovane. Reditelj Vlada Lazić je, istina, malo obogatio te ljubavne odnose, da ih tako nazovemo, jer sigurno da nisu seksualni, nego je u pitanju tipična strastvena ruska ljubav.

Zašto baš u ovom trenutku „Braća Karamazovi” u Beogradu, budući da je reč o duhovnoj drami koja istražuje hrišćansku etiku, slobodu volje, otuđenost, suparništvo, moral…?

Ništa to nije van konteksta u kojem se mi kao društvo u ovom trenutku nalazimo. Moramo postati svesni neverovatne otuđenosti koja u ovom čudnom vremenu vlada u našem društvu koje je postalo nesigurno, mrzovoljno, razjedinjeno u sebičnom nastojanju da sebi obezbedi nekakva duhovni ili materijalni mir. Sve se to dešava i u porodici Karamazovih: potpuno otuđenje, neverovatna netrpeljivost koja ide do mržnje, pa čak i do želje da se neko ubije. Te strasti su prisutne u ovoj priči kao što je to ovoga trenutka prisutno u našim životima. Ne možete otvoriti nijedne novine a da ne pročitate informaciju kako je otac ubio sina, sin oca, majka dete… Živimo u svetu Karamazovih tako da ne moramo da insistiramo na sličnostima. One su tako evidentne.

Posle Miloša Obrenovića, Živojina Mišića, Tita, Staljina… stigli ste, evo i do Fjodora Pavloviča Karamazova. Po čemu ćemo pamtiti ovog kompleksnog junaka u vašem scenskom iskoraku?

Sigurno je da će se moj pozorišni Fjodor Karamazov, crno obojeni čovek, neminovno razlikovati u ovom skraćenom izdanju od onog Karamazova kojeg bih igrao u klasičnoj postavci ove priče F. M.  Dostojevskog. Moj trud je bio traganje za suštinom, za esencijom onoga što je karakteristično za starog oca Karamazova, jer on je čovek koji je bezbožan. Fjodor se ne libi da u svom poganluku proživi ceo život. Ne samo da se ne libi, nego mu ta skaradnost i odgovara. Stari Karamazov u njoj uživa, tako mazohistički doživljava i mržnju svojih sinova, koja je očigledna, izuzev kod bogobojažljivog Aljoše. Specifičan je njegov odnos sa ženama, devojčurcima, mentalno poremećenim osobama, alkoholom. I pored toga što je poznat kao cicija, tvrdica Fjodor Pavlovič Karamazov živi da bi zarađivao  rublje koje bi mogao da troši na dražesnu Gruženjku, koju obožava jer ume da uživa u životu. I to je jedino važno po njemu: uživati na račun tuđeg novca.

Nikada niste bili horista, već solista. Ne želite, kažete, da se priključite horu kukanja nad stanjem u kulturi. Kako komentarišete aktuelni kulturni trenutak kod nas?

Bio bih veoma srećan čovek kada bih imao snage i znanja da ponudim neko rešenje. Nemam ga i ne samo što ga nemam ja, nego, nažalost, ne poznajem nijednog čoveka koga bih mogao da preporučim umesto sebe ili nekoga ko se bavi tim poslom koji bi mogao da razreši ovu situaciju. Naš problem apsolutno liči na Kafku, na apsurd koji je izgleda nerazrešiv. Nagomilani problemi ne mogu se nikakvim aktom razrešiti zato što je pitanje razrešenja u sazrevanju društva, u obrazovanju, kulturi. Ljudi koji se bave sudbinom naroda moraju da shvate koliko je to važno i koliko je bez toga apsurdno misliti na budućnost.

Koliko se pozorišna scena promenila od vaših glumačkih početaka pre gotovo 55 godina do danas?

Ono što se dešava oko scene dosta je različito u evolutivnom smislu. Pozorište je na putu napretka. I naš život, kakav god da je, bolji je nego što je bio. I pozorište je bolje nego što je bilo. Mi nikada u istoriji nismo imali tako veliki broj talentovanih mladih glumaca i glumica, reditelja. To je ceo spisak darovitih umetnika. Ne zna se ko je bolji od boljeg. Posebno glumice! U istoriji našeg glumišta nije bilo toliko darovitih glumica, prvi put su one po umeću nadigrale muški deo ekipe. Beogradska glumačka škola je uvek bila dobra, a sada je izuzetna. To što pozorište po svom kvalitetu nije ni nalik ni blizu njihovim mogućnostima i daru, drugi je problem. Umetnosti i pozorište uglavnom od svog proizvoda ne mogu da se izdržavaju i tu je ceo ključ problema. Pozorište i umetnost moraju da koštaju državu.

Dugo trajete u pozorišnim vodama. Šta biste želeli da zaboravite, odnosno da istaknete u pozitivnom smislu tokom duge i plodne karijere?

Ništa ne bih zaboravio. Kada mi se učini da sam našto zaboravio, tada budem jako nesrećan, bez obzira na to da li je ta pojava i događaj pozitivna ili negativna. Jer sve je to moj život. Ako bi on bio bez jedne ili druge opcije, bio bih jako siromašan čovek i ne bih imao kao umetnik ništa da ponudim. Ljubomorno čuvam svoj život, svoja sećanja. Sve ono što sam u životu stekao na duhovnom, fizičkom ili bilo kom drugom planu.