Житије војводе Миленка из пера Вука Ст. Караџића

Један од најзначајнијих, најспособнијих и несумњиво најхрабријих војвода Првог српског устанка (1804–13), био је Миленко Стојковић, командант Пожаревца.

Пише: Драган Р. Млађеновић 

Сажето житије и јуначке подвиге војводе Миленка Стојковића, неустрашивог јунака Првог српског устанка, описао је знаменити Вук Ст. Караџић (Тршић, 1787 – Беч, 1864) у књизи (он је назива „књижицом“) под насловом „Правителствујушчи совјет сербски за времена Кара-Ђорђијева или отимање ондашњијех великаша око власти“ (У Бечу, у штампарији Јерменскога манастира, 1860, модерно издање Вук Ст. Караџић, Сабрана дела, књ. 15, Историјски списи 2, Просвета–Београд, 1964). Узгред буди забележено, занимљива је и Вукова напомена на заглављу Миленковог житија која речито говори о штедљивости реформатора српског писма и правописа: „Да би се напунио пети табак додаћу још нешто о гдјекојијем људма који су напријед спомињани у овој књижици“. А онда започиње житије:

„Родио се у нахији Пожаревачкој у селу Кличевцу. У младости својој сједио је у Пожаревцу и држао дућан; (…) Кад је Хаџи-Мустај-паша подизао Србе да се бране од јањичара, који су из Видина наваљивали у Биоград, он је био буљу-баша (данас би одговарао чину капетана, прим. Д. М.), а у почетку буне на дахије потписивао се бимбаша“.
Као просвећен и писмен човек, што је у Србији оног времена била реткост, војвода и командант Пожаревачки Миленко је 16. маја 1806. за сеоску децу у свом родном селу Кличевцу основао школу.
Буна на дахије прераста у устанак за збацивање турске власти
Војвода Миленко је у почетку Првог српског устанка, који је подигнут на Сретење 1804. уживао поверење не само Црног Ђорђа, вође устанка, већ и турског команданта Бећир паше. Бећир-паша је у лето 1804, у време мисије, донео одлуку да се погубе турске дахије (Аганлија, Кучук Алија, Мула Јусуф и Фочић Мехмед-ага), због чије је окрутне владавине и дошло до незадовољства у народу, Миленко Стојковић је одређен од стране обе, српске и турске власти (од које су се дахије одметнуле и владале самовољно) да изврши пресуду. Са дружином од двадесет седам својих одабраних момака и десет момака Реџеп-аге, команданта острва Ада Кале, отишао је на ово речно острво на које су се дахије склониле, а онда прерушен, током ноћи отишао Ибрахиму, стрицу Реџеповом и предао му писмено наређење Бећир-паше, као и писмо Реџепово у којима се објашњава зашто је дошао и ко га шаље. Преплашен Ибрахим одао му је кућу у којој су се дахије криле и исте ноћи, између 25. и 26. јула, Миленкова чета, ојачана турским момцима, напала је дахије. Борба, или тачније кланица, трајала је пуних осам сати без прекида.
Када су дахије ликвидиране и њихове главе у Београд донете, Миленко их је предао Реџеп-аги, адакалском команданту. Вук пише: „Кад су пак главе однесене код везира биле, онда везир огрне овог Реџефагу с ћурком (бундом) и његови седам момака изабрани такође огрне и бакшиш даде, а засада Сербљем ништа није за знак храбрости дато“. Овај податак јасно говори о искрености Турака, па и самог „мировњака“ Бећир-паше. Ипак, Миленко је остао запамћен као неустрашив јунак, што је и у каснијим биткама потврдио. Ниједну битку није изгубио, ређао је само победе.
Ускоро се заједничка турско–српска буна на дахије преобразила у Први српски устанак чији је циљ било ослобођење од вишевековног османлијског завојевача.
Харем
Три године раније, када је на почетку устанка 1804. освојио турско утврђење у Раму на обали Дунава, које се од његовог села Кличевца налази на удаљености не већој од око 8 км, војвода Миленко је из харема команданта града одабрао и заробио неколико најлепших жена и установио први мањи сопствени харем. Прво што је урадио – све жене је крстио односно превео у православну веру(!)
Свој први прави велики харем, по угледу на турске великаше, војвода Миленко је начинио по ослобођењу Београда 1807. Ево како те догађаје описује Вук у поменутој „књижици“: „Кад Срби у почетку године 1807. побију Турке у Биограду, остану многе жене удовице и дјеца сирочад, које је све морало просити да не помре од глади, и било их је толико много, да се по улицама није могло маћи од њих. Да би се Срби избавили ове досаде, а уз то још да би овој сиротињи и свијем Турцима учинили што по вољи, натоваре ову сву сиротињу у двије лађе па је низ Дунаво оправе у Турску. Кад лађе ове дођу у Пореч, Миленко их устави ондје, па ушавши у њих избере најљепше жене и дјевојке и дјевојчад и женску дјецу и узме к себи, и тако начини читав харем“.
Харемске убавке су господара Миленка љубазно двориле, приносиле му чибук и кафу и угађале му на све начине. А он их је, заузврат, водио на путовања. Све те биране лепотице су молиле новог господара да их задржи код себе, јер у крајевима под турском управом нису имале никог свог. Како му није била потребна војска жена и деце, он би, јелте, ипак пробрао само најлепше. По причању старијих људи, укупан број жена у Миленковом харему износио је четрдесет и две (!), што је и по мерилима богатих турских великана и племића – више него пристојан и добар број. (Томислав М. Симић Калпачки, „Жене српских владара“, Наша прича плус– Београд 2010)
Када би се заситио које харемске наложнице, господар Миленко би јој налазио мужа међу својим слугама или војницима и давао јој мираз. Српским госпођама које нису могле имати порода поклањао је децу коју су неке од жена довеле са собом у харем, а није немогуће да се међу њима нашло и понеко дете којем је војвода био отац.