Пише: Никола Маловић
Зима
Годинама ме једно те исто питају: – А како је зими? – они који обалну линију знају само као љетњу и топлу, податну и плаву.
– Одлично – кажем. – Само је досадним људима досадно.
Говорим истину, и разбијам географску предрасуду по којој је зима на мору нешто што паметан избјегава.
Загледан у снијегом завијан Ловћен, увијек окружен нечим што цвјета, у мимозе и камелије, видим Приморје као оквир који би човјек пожелио и себи и пријатељу.
Сезонске кише
У зимски укус мора, нико љети не би повјеровао.
Орканска бура
Кад је орканска бура добро је остати у кући, бити сигуран да су и дјеца унутра, отац, мајка, са вјером да је баш сваки цријеп – везан жицом.
Орканска бура изваљује кипарисе, ломи медитеранске борове, рашчерупава палме. Хладан вјетар обара билборде као домине; у заптивене станове улази кроз систем за вентилацију да би угасио свијећу кад опет и опет нестане струје.
Докле год човјек или жена види, бура са заливског мора подиже облаке морске прашине. Поморци тој сили салутирају. Жене од страха плачу. Ууухххффф…! УУУХХХФФФ!!! Дјеца умотана у јорган, од страха пишају у гаће.
Поморачки брак
По једнима је брак када неко први донесе четкицу за зубе. По другима је то период током ког се заједно поједу двије вреће соли.
Како било, брак између поморца и жене наоко је лакши Приморкињама јер су на тај облик одложеног суживота навикле, за разлику од континенталки. Имају га прве у кући одмалена.
Обје пругастоплаве врсте жена у истом су затвору, те једнако тјелесно посте. Кад доплови муж, друкчији буде. И оне, с руком на срцу, нису што су биле јуче. И сад: да ли дјеца, да ли златан оков око прста, да ли вјера, да ли љубав, нада, шта ли – једнако се претварају у со поморачког брака.
Професор класичне старине
Годинама сам ex cathedra говорио пругастоплавим кадетима Поморске академије у Котору:
Одисеј је познатији по лутањима од његове друге праве суштине: да родну Итаку никад не напушта.
Ви сте сви Одисеји! Детерминише вас Залив окружен с три стране морем камена, а са једне морем соли. Ви одлазите да бисте се вратили. И то не било гдје, него у један од званично најљепших Залива на свијету…
Бокељологија
Бокељологија је наука која се бави проучавањем свега што се о Боки Которској, и о 5.000 дугом присуству људи дуж вијугавих фјордовских линија, може да зна.
Финалменте
Наводе бокељолози да је два и по вијека по одласку Немањића адмирал Которске морнарице и даље узвикивао: „Живио папа, живио цар, живио дужд!“, тим редом, при подизању свечане бандијере…
О каквом се цару ради, заинтересовао се млетачки провидур, и сазнао да се ради о Душану, за вријеме чије је владавине унутар српске државе Котор узнапредовао мимо градова.
Провидур је, финалменте, наредио да се традиција обустави.
Излази на море
Што је Котор био за немањићку Србију – лука и врата према свијету, Херцег Нови био је за средњовјековну Босну.
Бити у купе! Бити у шпаде!
Сви бокељски карташи традиционално играју италијанским, не француским картама. Из руке избацују, тако – не херц, треф, пик и каро – него ове четири боје: баштуне, шпаде, купе и динаре.
Из свег искуства никлог око партије карата, остао је и израз у народу, по коме је неко заувијек у купе, а неко довијека у шпаде. А да се људи посвађају, посвађају се! – И око нације, и вјере и језика, и жене, и барке, и подјеле добитка…
Него, Бокељи се ријетко бију. Једноставно кажу: Ти си у купе! А ја сам у шпаде!
И мирно море.
Ius maris
Све што море до обале донесе таласом или струјом, Бокељи су могли да присвоје.
У том смислу данас сличан закон не постоји, али се и даље примјењује.
Премда… Море све више повраћа ђубрета.
Оригинали
Сваки град, не само приморски, има своје оригинале, људе по нечему посебне, почесто с друштвене маргине.
Ко их дуже узме да посматра, почиње о њима све чешће да прича као о најслободнијима међу нама.
Кад се гледа из мјеста
Видио сам рођеним очима како се у Тиватском заливу ковитла морска пијавица што спаја црно море са црним небом.
Па сам видио да се Которски залив заледио зими, али не памтим ледоломачке барке о којима се казивало да су постојале.
Видио сам на YouTube-у кита у Заливу, и велику једну ајкулу, и исто толику сабљарку, с прољећа, и то како су Н. Н. лица током љета тога и тога, ронећи побрали баш сваког морског краставца, дуж 100 km дуге унутрашње обалне линије Боке. И свашта још…
Ко стоји, то хоћу да кажем, као оне камере у мјесту, које окину сличицу сваких… шта знам колико, тај види. Тај зна да је опазио. Тај зна да се помјерило.
Гле! Све.
(Извор: Печат)
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
