• Поглед

Жигосани занемели

1 min read

8 година ‎ Восток

Не смемо да се сагињемо због туђе кривице и туђег греха, већ да се усправимо, покажемо и докажемо нашој деци да је част и привилегија, бити рођен као Србин.

жигосано српство

Пише: Гордана Павловић
члан УКС-а и редован члан Матице српске

Моја Србија… Оно што је чини најлепшом на Балкану није њен географски положај, прелепе планине, плодне равнице – већ народ. Народ који има најбогатију историју у Европи, ако не и шире. Народ који може да се у причама враћа вековима уназад и у свакој од њих има славне личности, подвиге, којима би требало да се поноси.

Данас, на почетку 21. века, питам се да ли смо достојни својих предака или смо осрамотили и себе и њих?

Ми, Срби, смо један посебан народ са специфичним менталитетом. Оно што је била главна одлика Срба је поштење, родољубље и понос. Сваки Србин се дичио својим породичним вредностима. Све што је имао стекао је својим рукама и тешким радом. Волео је своје оранице, воћке, реке; своја стада; поносно гледао како из семена ниче и расте пшеница. Хлеб са седам кора је најлепше мирисао и обасјавао огњишта, око којег би се скупљала цела породица. Знало се ко је ко и где је коме место. Знало се и шта су чија задужења. Старији су се поштовали и ценили. И баш тако јака породица је била најјача карика Срба. Чували су своју традицију, веровали у Бога, градили цркве са љубављу, крстили се, венчавали и били поносни на то што јесу. Никада нису дозвољавали да им понос пређе у гордост, држећи се оне пословице: „Нити се у добру понеси, ни у злу покуди!“. Све што их је сналазило подносили су храбро. Често је Србија била на удару разних тлачитеља, непријатеља. Поробљена, али непоражена. Дизала се увек из пепела, из безнађа, јачином љубави својих родољуба. Та љубав према својој Отаџбини је била толико јака у њима да им је и сопствени живот, дат за њу, ништаван. Само у Првом светском рату Србија је изгубила трећину свог становништва- погинуло је преко милион и сто хиљада људи! У Другом светском рату демографски губици Југославије износе 1 685 000 људи, а сматра се да 58% чине Срби, мада ти подаци нису до сада прецизно одрађени.

Што се тиче ратова деведестих, вођених на подручју Хрватске и Босне и Херцеговине, тачан број ни до данас није утврђен. У ту нашу срамоту, због недовољно заинтересованости, улази и бомбардовање Србије 1999. године. Бројке страдалих Срба су језиве и наводи нас на размишљање одакле се црпила снага за нове почетке и за наставак живота? Храброст! Храброст и снага воље да се после свега преживљеног поново стане на ноге и крене напред, да се створи лепша и срећнија будућност за поколења. Цео двадесети век је прошао у ратовима и обновама. Али прави, поштен Србин-родољуб је знао да онај ко ништа није дао за своју Отаџбину, не треба ништа ни да тражи од ње.

Ушли смо у двадесет и први век. Век технологије. Срби су закорачили у ново доба обележени као злочинци, представљани целом свету као народ који је сам крив за све што му се десило. Којег ли апсурда! Држећи се изреке да: „Сто пута поновљена лаж постаје истина“, белосветска пропаганда је урадила своје и остварила циљ. Док смо се ми копрцали у рушевинама, опорављали од рана, покушавали да спасимо што се још спасити може, нисмо ни били свесни какав нам белег стављају. Када смо мало стали на ноге, већ је било касно! Жиг је већ био дубоко утиснут у нашу кожу, жарио и болео. Осећајући јачину неправде која нам је нанесена правдали смо се, објашњавали, износили чињенице, али није било успеха. И даље смо били „дежурни кривци“ свима. Како смо се осећали и колика патња је била у нама то нико није желео да види, ни да зна.

У једном моменту, као да смо се сломили од свега и уморни, исцрпљени, полако почели да прихваћамо ту гнусну лаж. Напаћени, без наде, гледали смо како свет иде напред, а ми стојимо у месту. Бојећи се за будућност своје деце, почели смо да потискујемо горак укус у устима, жмуримо, гутамо кнедле, климамо потврдно главом на све што нам је пласирано из Европе и Америке, а дубоко у себи смо знали да чинимо неопростив грех. Време је полако одмицало, а ми смо заборављали нашу историју, не размишљајући колика се опасност се крије у томе! Почели смо да губимо свој идентитет. Западни утицај и њихова перфидна игра се одвијала и још увек одвија пред нашим очима. У порушеној земљи, са уништеном економијом, порастом криминала и осећаја несигурности, људи су почели да напуштају своју родну Србију и трбухом за крухом, онако обележени, кренули у бели свет. Жила куцавица ове земље, село и пољопривреда је систематски и полако уништавана, тако да данас у нашој Србији имамо пустош. Омладине нема по селима, празнина и језа.

Отимање Косова од стране НАТО сила је била кап која је коначно прелила чашу у свима нама. Убише нам душу…. Политичка елита, која је водила земљу, годинама се смењивала само по лицима. Удовољавање страним моћницима, испуњавање захтева, не гледајући последице по сопствени народ. У политици се ништа није радило да се скине љага и печат са Србина, да се исправи неправда и истера истина на чистац. Истина из Првог светског рата, Другог светског рата-сви злочини почињени над невиним становништвом, да се докаже и изнесе страдање деце, истина о ратовима од 1990.- 1995., о погрому на Косову и коначно да се објасни ЗАШТО и с којим правом смо бомбардовани 1999. године? Нико није говорио о свим тим жртвама, погинулим, који имају своја имена и презимена. Поједине су користили само у сврху своје личне, медијске пропаганде и ништа више. И сада, сваког дана од последица уранијума смртност је галопирајућа. И народ се утишавао постепено,осећајући се немоћно и згажено, док нисмо тотално изгубили моћ говора. За цело то време белосветски владари спроводе своју политику. Сада смо у ситуацији да примамо на кашичицу, а дајемо шаком и капом. Одакле? То нико не пита. Али смо бар у нечему први у Европи-по стопи незапослености и смртности! Ето, то је дупли „успех“. Школство нам је потпуно уништено, са жељом да генерације које долазе буду ограничене. Све око нас је корумпирано и партијски обојено. Имамо право „слободног писања и изражавања“, али не смемо да пишемо и говоримо оно што заиста осећамо, јер се то не „римује са европским вредностима“ и „подрива систем“.

Странци који инвестирају у нашу земљу и држе монопол, народ посматрају као потрошну робу, јер тамо, одакле долазе, влада сурови капитализам. Знају да се сва врата могу отворити ако знате добро „да подмажете“, да се не чује шкрипа и бука, већ у тишини и мраку. Они који раде за те капиталисте добијају редовну плату, али дупло или троструко мању од сународника у истој фабрици у Немачкој, Француској или некој другој земљи, за исти број сати. Направљено је друштво у којем се ради бесомучна експлоатација. Радници немају никаква права. Раде као машине, без паузе, топлог оброка, слободног дана. Част изузецима, којих је мало!

Наравно, ми смо погодно тло за потпуну експоатацију – како физичку, тако и интелектуалну. Млади људи који завршавају факултете у Србији имају само један пут – иностранство и бели свет. Без обзира на то колики да су стручњаци и колико да су паметни, бирократија, незаинтесованост система, накарадни аршини их потпуно спутавају. Али зато за било шта што се дешава код нас, нама су потребни саветници из иностранства! И то исти они који су бомбама 1999. године са натписом енглеском: „Срећан Ускрс Срби“ убијали нашу децу. Господе Боже!

Ми, родитељи, који још увек верујемо у праве српске породичне вредности, традицију, морал и част, не можемо им пружити све што би требало. Јер живети у Србији данас, као прави Србин, у чврстој породици, у љубави, од поштеног, тешког рада, своди се на животарење, а не на живот.

Успели су наши прадедови, дедови и очеви да сачувају свој и наш образ, да сачувају част и понос. Ми, Срби, у четрдесетим и педесетим, који смо преживели ратове деведесетих, бомбардовање Србије, немамо право да заборавимо славну историју наших предака. Немамо право да дозволимо да се све жртве страдале у двадесетом веку забораве, немамо право и никако не смемо дозволити да нам угасе огњиште – СИМБОЛ СВЕГА ОНОГА ШТО ЗАИСТА ЈЕСМО. Не смемо да се сагињемо због туђе кривице и туђег греха, већ да се усправимо, покажемо и докажемо нашој деци да је част и привилегија, бити рођен као Србин, да треба да иду у корак са временом, али НИКАДА не смеју да забораве ко су и какве славне гене носе у себи, да памећу и упорношћу могу да остваре све своје циљеве, без обзира колико је камење на том путу и колике су препреке, да само најбољи и најпоштованији људе чине добра дела и улажу своје знање, рад, идеје за напредак, прво за Отаџбину, за свој народ, своје ближње, па тек онда за себе; да неизмерно поштују све народе и народности, све вере и све добре људе, али да бране и не дају своје.

Крвави и прљави новац ниједном народу није донео благостање, већ таму, ропство и безнађе. Ми смо можда и занемели, јер нам утиснути жиг свакодневно крвари, пече и боли, груди нам набрекле од крика израњаване душе, срце битише откуцајима стрепње, кичму ломи претешко бреме, чији смо терет свесно и несвесно пренели на своју децу, која су једино светло и једина нада, уз Божију помоћ, за спасење…

И шта да кажем на крају? Било би много лакше да сам као многи, слепа и глува, да не видим, не чујем и не осетим бол свуда око себе и да ме баш брига. Али не могу против себе, против свог унутрашњег портрета, чије су се боје размазале од исплаканих суза. Не могу да ћутим, јер сам мајка, књижевница, патриота, јер ме разбија страх за будућност наше деце, јер ме раздире садашњост, а сама не могу ништа. Смета ми занемелост и сагињање главе, јер тиме само постаје све горе, падамо у све дубљу таму, где се губи сваки извор светлости.

Не могу против Бога, којег носим у души и живим по Десет Божијих заповести, па ме боли све што ближњег боли, и његова ми туга тежа него лична.

У овом театру живота и ја сам марионета, али моји конци су везани за небо и држи их Свевишњи…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: