Зидови зла и крвава жетва у Старом Грацком
Фото: Википедиа
„Није се могло пре отићи у поље”, понављају у селу Старо Грацко код Липљана. Премало се добрих ствари овде догодило и живот се одређује према крвавој жетви, најгорем догађају који је погодио ово лепо и уређено место. Премало је коренитих промена и заокрета међу овим кућама и уређеним улицама, које, тек мало, подсећају на уређена средњоевропска села. Овде није било оријенталних зидова, а убиство четрнаест мирних сељака подигло је, чини се заувек, препреке према суседима Албанцима, према странцима, према њивама на које су излазили и према животу фатално начетом и несигурном.
Албански зид зла, између осталих, подигла је јединица Ослободилачке војске Косова* под називом „Фортуна” коју је предводио Бег Шаћири из суседног села Црни Брег. Он је, уз сагласност команданата неродимске зоне Шукрија Бује и њему надређеног Хашима Тачија, у највећој мери, извршио етничко чишћење општина Липљан и Урошевац, а у писму, које је пресрео Кфор, тражи од Бује оружје за напад на Штрпце. Усредсредио се на на просветне и здравствене раднике, ситне чиновнике и остатке бивше српске власти и задатак извршио готово савршено.
Блиско повезана групација од педесет људи, које је похапсио Кфор за злочин у Старом Грацку, успешно је лагала истражне органе Кфора и ни под батинама није признала ништа, а „Политика” је објавила поверљиве списе ове истраге. Сви су пуштени и наставили да срећу своје жртве, да путују у иностранство, да пролазе кроз село и преко зида зла који они успешно контролишу.
Зид зла који су подигли странци стигао је међу ове људе оног тренутка када је њихова политика дала коначни облик злочину, а први шеф Унмика Бернар Кушнер закључио да су „разумљиви поједини чинови освете”. После масакра жетелаца успоставио је концепт разумљиве освете, а на истрагу, коју је врло прецизно урадио британски Кфор, пала је прашина. Правосудни органи су се смењивали и сваки пут, до бесмисла, саслушавали породице жртава, а Унмик полиција је 2007. ухапсила Малзума Битићија, из суседног села Велики Алаш, под сумњом да је учествовао у масакру. Његов дом је личио на штаб ОВК, али доказа није било, па се и он нашао на слободи.
Мисија Еулекса је од Унмика преузела случај и пре 5 година објавила да је „случај познат као ’Старо Грацко’ због недостатака доказа окончан”, а мисија за правосуђе и полицију има само саветодавну улогу. И једна и друга мисија окончане су без правде и резултата, склониле су се иза свог зида, иза превеликих примања и савезништва с политиком којој је само једна страна крива.
Злочин је подигао зид између Срба и њихових имања, отерао их с њива, одвојио их од живота и осудио на страх. У том грчу, одсуству било каквог напретка и правде многи су се одлучили да оставе Старо Грацко. Албанци долазе из Дренице, Ораховца, Урошевца, Приштине, многи раде у иностранству, долазе једном годишње, и купују поље прескупо плаћено животима жетелаца, жртвама у току бомбардовања, животом касније убијене девојчице Милијане Марковић…
На њиховим имањима ничу нове виле с високим зидовима, око једне је подигнуте ограда од 40.000 евра. Од кога ће чувати власнике, шта је иза њега? Трофеј куповине, доказ победе и етничког примата у ком новац хоће да доврши оно што је оружје започело.
