Žetalačka elegija

Plamsa besna vatra julskoga podneva
Klasa divlje žito, jedro i prezrelo,
Staro Gracko, ćuti; pesmu smrti peva
Jato gavranova što kruži nad selom.

Opet žetvi vreme, žetelaca nema,
Samo pusta polja, davno neorana,
Nedre gusti korov i drač do kolena,
Crna zmijska lega, mržnjom zatrovana.

Vreme obešeno o crkveno zvono
Kapa suzom nade, sporo, bez umora,
I o letu jekne, jeftičavo, bono,
Dok Novicu čeka, s vodom sa izvora.

Opet nebo gori, puca zemlja tvrda,
Nežnjevenih žetvi nižu se đerdani
„O, klasje moje, muko moja tvrda,
Moj crni hlebe, krvlju poštrapani“!

Emilo Labudović

* (Srpskim žeteocima, poklanim na današnji dan prije 21 godinu u Starom Gracku kod Lipljana. Njih 14, od kojih je Novica Janićijević tek bio navršio osamnaestu, ubili su ostrašćeni Šiptari u vrijeme dok je taj kraj bio pod zaštitom UNPROFORA. Za zločin niko nikad nije procesuiran.)