• Култура

Жена која је Беранцима поклонила балет: Са музиком се радујем, уз њу и тугујем

6 година ‎ ИН4С

Музика је за мене живот. И када сам најсрећнија, и када сам најтужнија. Није важно који је инструмент у питању. Са њом се радујем и уз њу тугујем, тако почиње своју причу за серијал ,,Људи Берана'', наставница музичког васпитања у пензији, рођена Беранка, Наташа Ћулафић Барјактаровић (68), која је прва у овај град донијела балет.

Наташа Ћулафић – Барјактаровић

Музика је за мене живот. И када сам најсрећнија, и када сам најтужнија. Није важно који је инструмент у питању. Са њом се радујем и уз њу тугујем, тако почиње своју причу за серијал ,,Људи Берана“, наставница музичког васпитања у пензији, рођена Беранка, Наташа Ћулафић Барјактаровић (68), која је прва у овај град донијела балет.

Школу за основно музичко образовање је завршила у Беранама, а Средњу музичку у Сарајеву.

„Моја неостварена љубав је балет. Полагала сам пријемни за упис у чувену балетску школу “Лујо Давичо” у Београду али нисам примљена јер сам била превисока”, подијелила је она дио свог живота.

По доласку из Сарајева, почела је као наставница да ради у Музичкој школи у свом родном граду. Недуго потом је прешла у ОШ „Радомир Митровић“ гдје је поред редовних часова, руководила школским хором и оркестром, као и ритмичко – балетском секцијом, и то пуних пет година. Послије неког времена проведеног у овој школи, прелази да ради у основну школу „Вук Караџић“, гдје и остаје све до пензије.

„Имали смо два хора у школи – нижих и виших разреда. Са хором виших разреда спремала сам двогласне и трогласне композиције„, истиче она и додаје да су сваке године хор, оркестар и ритмичка секција – којима је она руководила, учествовали на свечаности поводом Дана школе али и на другим бројним дешавањима у граду а и ван њега, као и такмичењима општинског и регионалног карактера.

„Имали смо праксу у школи да у склопу општег родитељског састанка буде уприличен и музички програм. Једном ме је родитељ неког од ученика питао ,,Јесте ли нас позвали на родитељски или на концерт,, (смијех)“, сјећа се она.

У посебном су јој сјећању учешће са хором и ритмичком секцијом на великој свечаности која је уприличена поводом откривања споменика чувеном Карађорђу у Барама краљским код Андријевице и прослава поводом обиљежавања 130 година рада прве школе на Сјеверу – „Вук Караџић„.

„Имали смо ту част да наступимо заједно са тамбурашким оркестром из београдског чувеног ресторана „Три шешира“ који се налази у Скадарлији. Тада смо изводили пјесму „Тихо ноћи“ од Бранка Радичевића и то је један од мојих најдражих наступа са хором“, присјећа се са носталгијом, наставница у пензији и наставља: „Учешће у програму поводом 130 година рада основне школе „Вук Караџић“, школе у којој сам провела толике године, за мене је била велика част“.

Са својим ученицима учествовала је и на такмичењима плесних група, а  током своје богате педагошке каријере предавала је солфеђо, држала часове соло
пјевања, клавира и хармонике. Зна још да свира флауту и гитару.

Њена велика страст је балет и прва је у Беранама донијела балет и основала ритмичко – балетску секцију. Она је формирала, прва такође, градски хор који нажалост није опстао јер нису постојали услови за тако нешто.

Зна да каже: „Што је Вук Караџић био за српски језик, то је Мокрањац био за
музику“.

Музике се никада није одрекла и за крај поручује: „И када бих се поново родила,
одабрала бих исти позив и рад са дјецом“.

Прочитајте још:

Награда „Влада Дивљан” Младену Матичевићу

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: