Zbogom, Cetinje!?

Piše: Emilo Labudović

Cetinje je, čujem, opet „šljeglo“ u Podgoricu da se požali, da protestvuje i da zaprijeti. Jer, Cetinje u Podgoricu može kad hoće, Podgorica u Cetinje samo – helikopterom.

Cetinje je protestvovalo zbog toga što je Manastir opet vraćen onome kome je odvajkada pripadalo – Mitropoliji. Jer Cetinje više ne priznaje Mitropoliju zato što je, tvrdi Cetinje, ona iz tuđe države, okupatorska, neprijateljska, pa, samim tim, ne može posjedovati Manastir. A Manastir, ruku na srce, nominalno jeste cetinjski ali u njega su vjekovima ugrađivani vjera, ljubav, trpljenje i odricanje pravoslavaca širom Crne Gore. I šire i od nje.

Cetinje se, čujem, nasred Podgorice, žalilo i na suzavac i gumene metke kojima ih je, tokom „mirnih protesta“ kojima su branili da ta ista Podgorica dođe na Cetinje. Time ih je, rekoše, „počastila“ Vlada koja nije njihova jer je „klerikalna, četnička, anticrnogorska, antievropska, prosrpska i proruska“. Kraće rečeno: za razliku od svih prethodnih, ova nije njihova. Nije, jer u njoj više nema „njihovih“ Mila, Duška, Brana, Filipa, Petra, Kenana… Žalili su se jer ova Vlada, za razliku od one „njihove“, gađa suzavcem, gumenim mecima (oni su nju gađali pravim) i bije pendrecima. A suzavac kojim nas je skoro tri decenije častila „njihova“ Vlada mirisao je na lavandu, gumeni meci su bili mekši od pamuka a pendreci od stiropora.

Cetinje je, nasred Podgorice, još jednom saopštilo Podgorici da nema šta da traži u „prijestonici“ jer je ona samo – Cetinjska. Na Cetinju više nema mjesta ničemu što nije po volji „trast“ predsjedniku Đukanoviću (po ustavu – svih građana), Miku Živkoviću, Saši Mijoviću, Puri, Predragu Boškoviću, Draginji, Rašku… a njima baš ništa nije po volji, naročito ako i u primisli „miriše“ na srpsko. Čudu se načudit ne mogu što još nijesu zavrgli „Krnja“ i „Zelenka“ i strmoglavili ih i obestrvili u jezero ili ih, kao blažu varijantu,o makar prefarbali. Cetinje je, usred glavnog grada Crne Gore, još jednom reklo da ne priznaje „ovu“ Crnu Goru jer ona nije po njihovom kroju, pa Cetinje – prestinica vascijele Crne Gore ne priznaje više od pola nje. Na Cetinje mogu svi, samo ne oni na čijoj krvi i na čijim grobovima počiva.

Cetinje je prestonica Crne Gore ne samo po svojoj ulozi u njenom istorijskom trajanju. Ono je prestonica i po Zakonu o prestonici, zakonu na osnovu kojeg, između ostalog, uživa i finansijske privilegije kakve ne uživa ni jedna opština u Crnoj Gori. Privilegije iz državnog budžeta koji „pune“ svi njeni građani. I oni kojima je pristup Cetinju najstrožije zabranjen.

Cetinje je prestonica na osnovu zakona čije su usvajanje podržali svi poslanici Skupštine Crne Gore, i oni koje Cetinje ne priznaje. Cetinje je prestonica i zbog toga što je u njemu sjedište Mitropolije, one iste koju Cetinje osporava, ignoriše, ne priznaje i – kamenuje. Cetinje je prestonica ne zbog toga što je njime do skoro predsjedavao onaj Bogdanović zvani „Ilir“ (da li se u međuvremenu odrekao anatemisanog tasta, „capo di mafia“ Budve), već zato što u njemu stoluje Mitropolit. Onaj isti kojem su nedavno priredili „dobrodošlicu“ kakvu ne bi doživio ni na nekoj okupiranoj teritoriji. Ali, Cetinje je, prije svega i iznad svega, prestonica zbog svoje istorije, one istorije koja je naša koliko i njegova a koje se ono u međuvremenu odreklo.

Cetinje je, dakle, opet bilo u Podgorici koja je glavni grad Crne Gore i to, da je sreće, ne bi trebalo da bude ništa čudno. Jer, logično je, da ove dvije ključne državne adrese sarađuju, ispomažu se i, u najmanju ruku, poštuju. Ali, logika je privilegija srećnih i uređenih država a Crna Gora i logika su razdvojene svjetlosnim godinama.

Cetinje se usred Podgorice „glasnulo“ kao prestonica jer jeste prestonica, a to podrazumijeva da je prestonica svih građana Crne Gore. Čak i onog Muhovića koji ne tako davno pljunu na nju i odreče se ne samo nje nego i njenog najslavnijeg građanina – Njegoša, a onda kao da ništa nije rekao, zasjede na visoku državnu funkciju. Cetinje bi da bude prestonica Crne Gore, ali samo one Crne Gore koja je „novocetinjska“: Milova, Miraševa, Rankova… Ona preostala, a ima je da je za jedan više, nema šta da traži pod Orlovim kršem. A to niti je u redu, niti je po zakonu, niti je po logici, mada kada je o logici riječ, njoj se ovdje odavno smrklo.

Logika, po onoj narodnoj da je za ljubav potrebno dvoje, nalaže da ako Cetinje neće nas „druge i drugačije“, ako mi nijesmo njegovi, ne bi ni ono trebalo da bude naše.

I da bi više od pola Crne Gore (mimo četiri nahije, Plava, Rožaja i Ulcinja) trebalo da mu mahne i uzvikne: zbogom, Cetinje! I ostavi ga Milu, Mirašu, Miku, Muhoviću i gomili šizifrene stokupljevine (Bože, ne piši me u grijeh – bolest je svačija) koja ga obziđuje, zaprečuje i skriva iza dimne zavjese zapaljenih guma. Kažem, trebalo bi, ali to ne bi bilo ni srpski, ni starocrnogorski, ni hrišćanski, a ni moralno. Jer, Cetinje nije od juče, i zbog ovog današnjeg ne smije se odreći i okrenuti leđa onom Cetinju koje je bilo baklja slobode u evropskom polumraku.

Onom Cetinju koje je bilo srpsko koliko i crnogorsko jer je to bilo isto i svejedno. I zato, dok još Cetinje usred Podgorice kojeviteza da je ne priznaje, u ime onih kojih se odreklo i koje ne priznaje, sasvim tiho, u noć umotanu u modru svilu i obasjanu zavičajnom mjesečinom, šapućem: nikad ti nećeš moći mrzjeti nas koliko mi možemo voljeti tebe. Zbog tebe samog, u nadi da ćeš se, kad – tad, prepoznati!!!

Pročitajte još:

Pisma sa sela kojeg više nema: Šojići opet jašu