• Култура

Због Михизових критика смо некада чекали воз: Љубомир Симовић о новим “Шопаловићима”

1 min read

5 година ‎ ИН4С

Љубомир Симовић

Један од култних комада Љубомира Симовића „Путујуће позориште Шопаловић“, после три и по деценије од праизведбе на сцени Југословенског драмског (у поставци Дејана Мијача), имаће ново редитељско читање на истом месту – представа с потписом Јагоша Марковића премијено ће бити изведена у недељу 8. марта на Сцени „Љуба Тадић“.

– Мене импресионира банална чињеница да је од првог извођења прошло толико година, што ће рећи цео један живот: Његош је живео само три године дуже – каже наш „живи класик“ и академик Љубомир Симовић, уочи премијере.

– Овај комад се данас изводи под другачијим околностима, очекујем да ће и звучати другачије, али не мање добро. Јагош се дуго припремао да режира комад, можда је сад прави тренутак.

Уосталом, каже Симовић, један драмски текст не одговара само на једно питање, као што на свако питање постоји много тачних одговора:

– Оно што ме занима су управо те нове околности у којима се „Шопаловићи“ играју. Између осталог, ми већ готово четрдесет година немамо књижевни живот и то се одражава на наше позориште. Моја драма стоји пред све већим бројем питања на које је све теже наћи одговор. Интересује ме и нови ансамбл, јер у театру се све брзо мења. Кад се сетим своје прве представе, „Хасанагинице“ у Народном позоришту 1975. године и видим колико је глумаца од тада „отпутовало“ – схватим да то човека суочава с пролазношћу и може да обесхрабри. А онда се појави нова генерација глумаца и покаже да је уметност неуништива. Долазе млади који чувају незамењивост позоришта. Све што се замисли и напише, у њиховим је рукама.

На питање „Новости“ због чега мисли и чиме објашњава да данас код нас не постоји књижевни живот, Симовић одговара:

– Некад су у Београду излазила три књижевна часописа: „Дело“, „Савременик“ и „Књижевност“ једном месечно, а „Књижевне новине“ петнеастодневно. Сада постоји само „Књижевни лист“ који се појављује једном у четири месеца и не знам може ли се негде наћи. Некада су и све новине имале књижевну критику, данас она готово да не постоји. Сећам се док сам био гимназијалац у Ужицу, Михиз је писао критику у НИН-у. Због његових текстова суботом ујутру ишли смо на железничку станицу да сачекамо воз, пошто је стизао мали број примерака. Разграбили бисмо новине и, одмах ту, читали стојећи шта је Михиз написао о некој новој књизи…

Сценски живот Симовићевих драма („Хасанагиница“, „Чудо у Шаргану“, „Путујуће позориште Шопаловић“) из године у годину се обнавља на некој од наших или светских сцена, али је писац против „превођења“ на позоришни језик дела која нису предвиђена за извођење:

– Морам да кажем да сам ја, у принципу, велики противник када се од романа прави позоришна представа или још горе, кад се од романа прави – филм. То доживљавам као неуспелу операцију промене пола. Није случајно што је „На Дрини ћуприја“ роман, није случајно што је „Зло прољеће“ написано као роман, и да не набрајам даље. Сваку интервенцију да се роман претвори у драму или филмски сценарио, доживљавам као насиље и као изневеравање писца и књиге већ у самом старту.

Редитељ Јагош Марковић о премијери у Југословенском драмском

Пссвета нама и „беднима“

Нове „Шопаловиће“ са узбуђењем чека публика ЈДП, али и велики ансамбл свих генерација, одушевљен радом и новим сценским читањем. А како ће изгледати овај наслов с потписом познатог редитеља (чија се, иначе, „Ханасагиница“ већ годинама с великим успехом игра у Народном позоришту) у првој половини 21. века?

– С једне стране су беда, баналност, политика, зло, окрутност, све свирепије време, а с друге стране – позоришна лепота, утопија и та божја искра без премца, која се садржи у таленту – објашњава Јагош Марковић. – Јасно да је реч о одбрани уметности и театра, живота који проводимо у позоришту. Посвета је и нама „беднима“, онима који су нас напустили и онима који нису, онима који ће доћи и постати преживели Филип Трнавац…

Глумачки ансамбл предвођен је Миланом Гутовићем (који се после много година вратио на сцену Југословенског драмског), а у подели су и Олга Одановић, Марко Јанкетић, Јована Беловић, Ненад Јездић, Анита Манчић, Љубомир Бандовић, Сања Марковић, Ирфан Менсур. Редитељ је урадио и сценографију и избор музике, костиме потписује Лана Цвијовић, а сценски говор Љиљана Мркић Поповић. У ангажман куће, како је јуче речено, недавно су примљене и две младе даровите глумице – Сања Марковић и Јована Беловић.

Новости

Прочитајте још:

Оскаровац Коста Гаврас: Овдје сам међу пријатељима

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: