Завет
Пише: Мишо Вујовић
Заветовах се
Цару Лазару
Јефимији болној
На њеном дару
Похвали кнезу
У златном везу
“Страшнога бола
отмене јој душе”
Заветовах се
Краљу Милитину
И Јелени мајци од Анжујског рода,
Она је знала да
Срби с’ песмом гину
И сељак, и витез племићког рода
Заветовах се
Мојим Дечанима, Љевишкој у којој се огледа и диви зеница ока
И Архангелима рањаваним рушењем и пожарима!
На који и данас насрће стока!
Заветовах се Девичу мржњом опкољеном
И молитвама Светог Јоаникија Девичког
Над чијим се кивотом
Дрзник безочни са маљем у руци укочи
Волим свету Грачаницу
И Симонидине ископане очи
И Призрен царски да се не прескочи
Заветовах се божурима који са нама и исчезавају
Или цветају тамо где нас највише има
На небесима и пространим небесним пољима
Заветовах се Пећкој патријаршији
Столици првојерарској,
Арсенију Сремцу наследнику Светог Саве
Заветовах се великом свецу
На Газиместану упалих свећу Видовдану
И Милици књегињи и царици која у једном дану
Сахрани господара и браћу
Заветовах се Великој Хочи, и ономад спаљеном Зочишту
И Бањској којој фале
ктиторске мошти
И Вучитрн своју постојбину волим и обезлављену Ђаковицу
Приштину без Срба
Умирућу Витомирицу
Капу без главе и грба на глави
Ко заборави Бог га заборавио
Заветовах се клетви Лазаревој
Мало измењеној и увек нашој
Ко се год дрзнуо да нам завет и свету земљу отуђи ил’ прода
Присилно, вољно ил невољно
Не остало од њега порода
Кандило му се навек угасило
У издаји оба Вука заменио
Све тражио ништа не нашао
Одлазио нигде не стизао
У паклу му душа пуцкетала
Најмилије своје сахрањиво
Све му кунем и мртво и живо
Не иде само замља и терирорија, задужбине и светиње
Иду векови – небо – историја
Идемо и ми у нестанак
И заборав у коме се само не заборавља издаја.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
… Tako da nije Crna Gora bila ništa prije Petrovića!
Bila je.
Svejedno je nama da se o tome danas ništa ne zna – dovoljno je da je BILA!
Jednom, onda, i prije Petrovića!
Ako mi i ne znamo, znaju drugi … Oni koji su nas zapisali, Vujoviće i onda Crnu Goru njihovog vremena!
Jednom će da to saznanje stigne i u nas!
Nikud je nama žuriti … Što je bilo, niko ne promeni!
Kad mu dođe vrijeme, znaće se!
I razlog … Svrha tog nepoznavanja sebe.
I onda i sada … Jednako. Mnogi ne zna koji je u ovu najljepši srpsku Planinu kosovskih osvjetnika, on ti jadan danas ne zna ni sebe Srbina, kamoli!??
Ma će to sve jednoga dana da se povrne na ono “ fabričko podešavanje“!
Strpljen – spašen!
Svaki će da bude … Srbin iz srpske Crne Gore! Crnogorac …
… Onda, dok smo u Vučitrnu, u vučjem trnu bili Vojinovići, trn smo bili svakome tuđem, a onda smo otud polja božura, nesvikli na trpnju, utekli u najljepšu srpsku Planinu, na goli smo kam stizali!
Kakvi smo staroga nam zavičaja bili, jesmo baš takvi i ođe zanjivili plemenitaši kosovski, vitezovi kosovski, potomci slavnije Vojinovića, pobjednih.
… Dragoje njihov, a mi njegovi! Sin mu Vujo, Vujovi smo potomci!
Bili … Godina dugih, stošeset i sedam godinica smo vladali Planinom, Vujovići! Što malo ko zna, jer niko ne želi da zna!? Sva je slava utekla u Petroviće, koji je i jesu zaslužili, već onu koju su viteški Vujovići tekli i brali isprjed njih, vek i po je minuo.
I nije nam krivo na njih, Petroviće, na bilo koga – dovoljno je nama da znamo! Dovoljno je da je zapisano i za vijeke pohranjeno u dubrovačke i mljetačke arhive.
Nama nije na smetnju to nesaznanje, već kad sami znamo – nije nam da se gordimo.
Divlji nam da mi znamo! Jednom će i drugi …
Vujovići smo mi.
Sloboda nam, ali smrt!
Ma smrti nama nema! Potomcima kosovskih vitezova od tvrda grada Vučitrna.
Pohranjeni u šesnaest nas kuća koje su oni, svako to slavno ime, istorija srpske Crne Gore.
I one petrovićovske, jednako.
… Potomci Vuja Dragojeva Vojinovića.
Eto, slučajem i ovi sin od pera – kako ništa pod kapom nebeskom nije slučajno.
Ni mi nijesmo, Vujovići.
Vujovi, Vujo Dragojev, a Dragoje potomak otud Polja, Vučitrna grada, plemićkih, onije srebrnije vitezova kosovskih, jedni su Vojinovići!
Pa smo mi …
Nijesmo ih nikad brukali otud nam pređe!
Nećemo.