Zavet
Piše: Mišo Vujović
Zavetovah se
Caru Lazaru
Jefimiji bolnoj
Na njenom daru
Pohvali knezu
U zlatnom vezu
“Strašnoga bola
otmene joj duše”
Zavetovah se
Kralju Militinu
I Jeleni majci od Anžujskog roda,
Ona je znala da
Srbi s’ pesmom ginu
I seljak, i vitez plemićkog roda
Zavetovah se
Mojim Dečanima, Ljeviškoj u kojoj se ogleda i divi zenica oka
I Arhangelima ranjavanim rušenjem i požarima!
Na koji i danas nasrće stoka!
Zavetovah se Deviču mržnjom opkoljenom
I molitvama Svetog Joanikija Devičkog
Nad čijim se kivotom
Drznik bezočni sa maljem u ruci ukoči
Volim svetu Gračanicu
I Simonidine iskopane oči
I Prizren carski da se ne preskoči
Zavetovah se božurima koji sa nama i isčezavaju
Ili cvetaju tamo gde nas najviše ima
Na nebesima i prostranim nebesnim poljima
Zavetovah se Pećkoj patrijaršiji
Stolici prvojerarskoj,
Arseniju Sremcu nasledniku Svetog Save
Zavetovah se velikom svecu
Na Gazimestanu upalih sveću Vidovdanu
I Milici knjeginji i carici koja u jednom danu
Sahrani gospodara i braću
Zavetovah se Velikoj Hoči, i onomad spaljenom Zočištu
I Banjskoj kojoj fale
ktitorske mošti
I Vučitrn svoju postojbinu volim i obezlavljenu Đakovicu
Prištinu bez Srba
Umiruću Vitomiricu
Kapu bez glave i grba na glavi
Ko zaboravi Bog ga zaboravio
Zavetovah se kletvi Lazarevoj
Malo izmenjenoj i uvek našoj
Ko se god drznuo da nam zavet i svetu zemlju otuđi il’ proda
Prisilno, voljno il nevoljno
Ne ostalo od njega poroda
Kandilo mu se navek ugasilo
U izdaji oba Vuka zamenio
Sve tražio ništa ne našao
Odlazio nigde ne stizao
U paklu mu duša pucketala
Najmilije svoje sahranjivo
Sve mu kunem i mrtvo i živo
Ne ide samo zamlja i terirorija, zadužbine i svetinje
Idu vekovi – nebo – istorija
Idemo i mi u nestanak
I zaborav u kome se samo ne zaboravlja izdaja.
… Tako da nije Crna Gora bila ništa prije Petrovića!
Bila je.
Svejedno je nama da se o tome danas ništa ne zna – dovoljno je da je BILA!
Jednom, onda, i prije Petrovića!
Ako mi i ne znamo, znaju drugi … Oni koji su nas zapisali, Vujoviće i onda Crnu Goru njihovog vremena!
Jednom će da to saznanje stigne i u nas!
Nikud je nama žuriti … Što je bilo, niko ne promeni!
Kad mu dođe vrijeme, znaće se!
I razlog … Svrha tog nepoznavanja sebe.
I onda i sada … Jednako. Mnogi ne zna koji je u ovu najljepši srpsku Planinu kosovskih osvjetnika, on ti jadan danas ne zna ni sebe Srbina, kamoli!??
Ma će to sve jednoga dana da se povrne na ono “ fabričko podešavanje“!
Strpljen – spašen!
Svaki će da bude … Srbin iz srpske Crne Gore! Crnogorac …
… Onda, dok smo u Vučitrnu, u vučjem trnu bili Vojinovići, trn smo bili svakome tuđem, a onda smo otud polja božura, nesvikli na trpnju, utekli u najljepšu srpsku Planinu, na goli smo kam stizali!
Kakvi smo staroga nam zavičaja bili, jesmo baš takvi i ođe zanjivili plemenitaši kosovski, vitezovi kosovski, potomci slavnije Vojinovića, pobjednih.
… Dragoje njihov, a mi njegovi! Sin mu Vujo, Vujovi smo potomci!
Bili … Godina dugih, stošeset i sedam godinica smo vladali Planinom, Vujovići! Što malo ko zna, jer niko ne želi da zna!? Sva je slava utekla u Petroviće, koji je i jesu zaslužili, već onu koju su viteški Vujovići tekli i brali isprjed njih, vek i po je minuo.
I nije nam krivo na njih, Petroviće, na bilo koga – dovoljno je nama da znamo! Dovoljno je da je zapisano i za vijeke pohranjeno u dubrovačke i mljetačke arhive.
Nama nije na smetnju to nesaznanje, već kad sami znamo – nije nam da se gordimo.
Divlji nam da mi znamo! Jednom će i drugi …
Vujovići smo mi.
Sloboda nam, ali smrt!
Ma smrti nama nema! Potomcima kosovskih vitezova od tvrda grada Vučitrna.
Pohranjeni u šesnaest nas kuća koje su oni, svako to slavno ime, istorija srpske Crne Gore.
I one petrovićovske, jednako.
… Potomci Vuja Dragojeva Vojinovića.
Eto, slučajem i ovi sin od pera – kako ništa pod kapom nebeskom nije slučajno.
Ni mi nijesmo, Vujovići.
Vujovi, Vujo Dragojev, a Dragoje potomak otud Polja, Vučitrna grada, plemićkih, onije srebrnije vitezova kosovskih, jedni su Vojinovići!
Pa smo mi …
Nijesmo ih nikad brukali otud nam pređe!
Nećemo.