• Изабрано
• Поглед

Затирање Срба у Хрватској (1): Историја дуга седам векова

1 min read

4 месеца ‎ ИН4С

Светозар Ливада/Јадовно

У обимном истраживању које покрива 130 година и чак три века, проф. др Светозар Ливада, један од најпознатијих српских научника у Хрватској и један од најпризнатијих демографа у свету, своједобно је објавио књигу „Биолошки слом и нестајање Срба у Хрватској 1880-2011″ (од вишегенерацијског и староседелачког, аутохтоног и конститутивног, до мањинског статуса)“, базирану на историјским и статистичким подацима добијеним из пописа становништва у овом периоду.

Због низа појединости око периода досељавања, а затим природних и оних миграција изазваних ратовима, овај фељтон ће посебно бити интересантан читаоцима чији су преци или су они сами родом са територије Хрватске, а сада расути од Европе, Канаде и САД, па све до Аустралије. Прихватајући молбу „Вести“ да у овом серијалу сажмемо најзначајније податке који доказују тезу о биолошком слому српског становништва у Хрватској, професор Ливада истиче да је значајније насељавање Срба уследило након експанзије Отоманског царства, па све до данашњих дана.

Од Грделичке клисуре до Загребачке горе

Књига је настала на основу раније урађеног истраживања „Распоред насељености српског становништва по насељима у Хрватској 1880-2011“, које је 2012. одобрило и финансирало Веће српске националне мањине Загреба, наводи овај стручњак и додаје да је експанзија турске империје на Балкану започела после битке на Марици 1371, а после 1389. и Боја на Косову, умногоме је одређена судбина тадашње српске државе.

– Најтрагичнији ратни догађај у борби против Турака на хрватском тлу збио се на Крбавском пољу 1493. Тада изгибе готово цело хрватско племство, међу њима и син бана Деренчина, а неки племићи падоше у заробљеништво. Процењује се да је у изгинуло око 13.000 људи и 70 свештених особа. Турци су касније са лакоћом продирали до Штајерске и дошли под зидине Љубљане – наводи овај аутор.

Али, од Турака су бежали и Срби, а Ливада примећује да су сви истраживачи који су се до сада бавили овом темом истицали да су Срби долазили преко планинских превоја. Било је то „метанастазичко продирање од Грделичке клисуре до Загребачке горе“, наводи Ливада подсећајући на речи чувеног балканолога Јована Цвијића.

„Једино што су са собом носили су навике, обичаји, хришћанска вера и обреди и начета племенска организација, темељена на многољудној породичној задрузи, која ће се одржавати вековима. Неретко, њихови свештеници били су њихови духовни вође, учитељи писмености, видари, а често и четовође.“

Крваво столеће

„Касније, када су се стационирали на турске заузете просторе, претварали су се у такозване пребеге, уз нова жртвовања за новостворену одбрамбену регију Крајину. Тада је Аустријска царевина одлучила да организује и формира Војну крајину са сталном војском (са кулама и караулама), и да тако створи ефикасну превентиву, односно својеврсну сигнализацију евентуалних турских похода, да би затворила пролаз тих продора. Међутим, тада је и Турска основала своју Турску крајину.“

Сталне пљачке, различити облици харача, константан страх народа, били су кључни за даљу миграцију српског живља.

– Познати писац историје Срба Константин Јиричек истиче да су ратови и страдања просто присиљавали народе на веома ризичне миграције и то услед страха, оскудице, скупоће, болести, глади, силних застрашивања тражили су у немогућем спас. Наиме, турски непрестани притисци, зулуми и упади изазивали су „стална крешева“. Нагонили су људе у беспућа, да преко превоја, шума, испод Шаре, Скопске Црне Горе дођу преко Херцеговине у Далмацију и Хрватску. Ове сеобе трајале су вековима, да би попуњавале испражњене просторе у Хрватској. Цео 16. век био је време великог страдања у тада недовољно насељеној Хрватској, које неки по томе називају „крваво стољеће“ – наводи Ливада и предочава сажету хронологију сеоба и насељавања српског становништва на просторима данашње Хрватске.

Први пописи становништва

Аутори су се одлучили да своје истраживање базирају од 1880. године зато што сви ранији пописи, како тврде, нису испуњавали основне критеријуме потребне за озбиљно истраживање.
У време владавине Аустро-угарске монархије, први попис становништва био је 1785. године, познат и као „јозефински попис цивилне Хрватске и Славоније“. Међутим, био је усмерен само на војно способно становништво. Век касније, 1850. уследио је други попис који је трајао годину дана, али ни у њему нису сви пописани. Тек наредни попис, спроведен 1857. године, био је први општи попис којим је било обухваћено целокупно домаће присутно и привремено одсутно становништво.

– Поред имена и презимена, требало је пописати и низ других личних података, међутим, и тај попис је имао низ мањкавости, нпр. није се уносио податак о народности, него само о вероисповести, или подаци се нису исказивали за ниже територијалне јединице од жупаније. Све су мањкавости уочене и контролисане, што је прејудицирало наредне пописе становништва Царевине 1869, 1880, 1890, 1900. и 1910. године. Наше истраживање се ограничило на попис од 1880. године и на наредне пописе, дакле за период од 30 година, како то чини и Државни завод за статистику Републике Хрватске – навео је професор Ливада.

Као изворе демографско-статистичких података Ливада и његови сарадници су истражили службене пописе становништва током четири државно-правна раздобља: Аустроугарске царевине (1867-1918), Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, односно Краљевине Југославије (1918-1941), Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (1945-1991) и Републике Хрватске (1991-2011), као самосталне државе.

Цару и коња и војника

– Срби су се после пораза Србије 1371. вековима досељавали на пустаре и колико би искрчили, толико би добили земље. Али, Срби су истовремено морали давати ‘цару коња и војника’. Стално су били изложени природној селекцији – наводи проф. Ливада за „Вести“ и додаје да је само током последњег рата, деведесетих, опљачкано и уништено најмање 24.000 стамбених и 13.000 привредних објеката чији су власници били Срби.

Извор: Вести онлајн/Јадовно

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: