Zatiranje ćirilice zločin nad pamćenjem

Može li ćirilica u Crnoj Gori kao maternje i vekovno pismo, sveto i osveštano, da preživi? Izopštena iz javnog prostora, jedino sigurno mesto su joj groblja. Iako ne postoje ni istorijski, ni kulturni, ni estetski, ni lingvistički, ni verski, a ni tehničko-tehnološki razlozi za napuštanje ovog pisma.

Nažalost, svedoci smo potiranja pisma na kome su stasala dela neprocenjive vrednosti i značaja od Svetog Jovana Vladimira pa do kralja Nikole I Petrovića. I žitije koje je sačuvano u letopisu popa Dukljanina je stvoreno na ćirilici.

Prekid sa ćirilicom značilo bi odricanje od kulturnog i duhovnog identiteta, odnosno od svog kulturnog nasleđa. S obzirom da je ona izraz srpskog jezika i srpskog naroda, otuda u velikom broju istorijskih dokumenata nazivana „srpskim pismom“, smetala je projekciji nove Crne Gore (Montenegra). Država je skoro potpuno latinizovana, iako su čak i prema Ustavu ravnopravne ćirilica i latinica.

A na prvom mestu stoji – ćirilica. Ponegde u ponekim opštinama, u pojedinim segmentima koji dolaze od državnih struktura, stidljivo se pojavila i ćirilica. Gradonačelnici nekih opština uveli su nazive ulica na oba pisma, što je u skladu i sa Ustavom. Međutim, u Ustavu piše da su ravnopravna pisma ćirilica i latinica, te u skladu sa tim na prvom mestu treba da stoji ćirilica. Još ako uzmemo u obzir istorijski kontinuitet, tu tek dileme nema.

I srpski jezik, kao jezik najvećeg broja građana Crne Gore, sveden je na sporednu ulogu. Potiskivanje ćirilice i srpskog jezika deo je projekta bivšeg režima crnogorskih separatista i odnosi se na promenu identiteta Crne Gore. To se radilo, i nažalost, radi se i danas iako se u Crnoj Gori nikad nije govorio drugi jezik sem srpski. Osim u poslednje vreme kada je napravljeno nasilje nad imenom srpskog jezika.
Da je zatiranje ćirilice zločin nad pamćenjem naroda smatra i Novica Đurić, pisac, novinar i predsednik Udruženja književnika Crne Gore.

Na pitanje kakav je položaj ćirilice i srpskog jezika u Crnoj Gori posle pada bivšeg režima – odgovara:

Položaj je ponižavajući i tragičan. Četrdeset godina trajala je sistematska strategija istiskivanja ćirilice i srpskog jezika. Ta strategija nije bila spontana, već planski vođena da se narod odvoji od korena i da se identitet zameni novom, izmišljenom matricom. Ćirilica je izbačena iz svih zvaničnih tokova: od školskih dnevnika i udžbenika, preko svedočanstava i diploma, do ličnih dokumenata. Čak ni sudske presude, zapisnici policije ili materijali vlade i skupštine nisu na ćirilici – sve je strogo latinicom. To nije samo birokratska forma, nego svesno brisanje traga jednog naroda. I što je najpogubnije – sve velike ličnosti naše pismenosti, od Njegoša do Marka Miljanova, „rasćiriličili“ su. Njihova dela, pisana u veličanstvenoj ćirilici, danas se reprintuju latinicom, kao da su neki „crnogorski“ pisci koji nikad nisu pisali svojim prirodnim pismom. To je ne samo kulturološki zločin, nego i pokušaj prekrajanja istorije i identiteta.

Gotovo sve državne institucije i ustanove koriste uglavnom latinicu. Ko se to plaši ćirilice u Crnoj Gori?

– Boji se onaj ko zna da je ćirilica živi dokaz srpskog trajanja u Crnoj Gori. Ćirilica je postala nepoželjna jer podseća na istinu koju režim želi da sakrije: da je Crna Gora vekovima bila u srpskom kulturnom i duhovnom krugu. Zato je „prognana“ i zamenjena latinicom, a da bi sve bilo još apsurdnije, imenovano je pranznoslovje sa dva dodata slova i nasilnom ijekavizacijom, koja u 99 odsto slučajeva zvuči neprirodno i karikaturalno. Ćirilice se ne plaše zbog slova, već zbog onoga što ona znači – pamćenje, identitet, koren.

Prvo, potrebna je jasna politička volja i jedinstvo. Srpski jezik nije manjinski, već jezik većine naroda u Crnoj Gori. Ako država hoće da bude demokratska, onda mora uvažiti tu činjenicu. Ako neće, onda je sva priča o demokratiji samo prazna forma. Neophodno je institucionalno jedinstvo srpskih stranaka, kulturnih institucija i intelektualaca, kao i snažan pritisak javnosti. Narod mora da razume da braneći srpski jezik i ćirilicu brani sopstveno pravo na postojanje. U suprotnom, ostaćemo svedoci jednog od najvećih kulturoloških zločina u Evropi: da većina bude izbrisana u sopstvenoj državi.

Kakva je situacija u medijima?

– Mediji su nastavili da budu instrument te iste politike. Veliki portali, televizije i novine uglavnom su latinični. Ćirilica je tu i tamo, u ponekom manjem časopisu ili na portalima koji ne zavise od državnih struktura. To je jasan znak da medijska scena u Crnoj Gori nije slobodna, nego nastavlja da sprovodi identitetsku politiku bivšeg režima. Zamislite apsurd – najviše građana se po popisu izjašnjava da govori srpskim jezikom, ali medijska scena taj jezik i pismo sistematski ignoriše. To nije slučajnost, već programsko ponižavanje većine.

Koliko ćirilica gubi bitku u odnosu na latinicu u novoj tehnološkoj revoluciji?

– Gubi bitku jer je država to tako htela. U digitalnom svetu sve je podešeno na latinicu: telefoni, računari, državni portali, bankarske aplikacije. Kad mladi odrastu u okruženju u kojem im je ćirilica nepoznata, onda ona postaje egzotika u sopstvenoj kući. Ali da budem jasan, to nije prirodan proces, nego nastavak terora. Ćirilicu ne izbacuje tehnologija, već državna politika koja se odrekla sopstvene baštine i gurnula narod u kulturološku amneziju.

Država favorizuje „crnogorski jezik…“ Šta to znači za srpski jezik?

– To znači da je srpski jezik, iako jezik većine, institucionalno degradiran. Srpski jezik nema status službenog, već je sveden na jedan studijski program u Nikšiću i na ponižavajući četvoroimeni predmet u školama. S druge strane, država ulaže ogroman novac u promociju „crnogorskog jezika“, koji u suštini nije ništa drugo do drugačije imenovanje srpskog, sa dodatim slovima i nasilnom ijekavizacijom. To nije politika jednakosti, nego politika diskriminacije i asimilacije. Cilj je jasan – izbrisati srpski jezik iz institucija i ostaviti ga samo u privatnoj upotrebi.

Svedoci smo politizacije pisama, pa ispada da je ćirilica srpska, a latinica montenegrinska. Može li pisac „zauzeti stranu” po pitanju pisma? Kakvo je Vaše iskustvo?

– Pisac mora da zauzme stranu, jer ovde nije reč o pukoj grafiji već o kulturnom opstanku. Ćirilica je temelj srpske kulture, ona je pismo u kojem je stvoreno sve veliko i vredno u našoj književnosti. A šta radi režim? Uzima Njegoša, Marka Miljanova, Stjepana Mitrova Ljubišu i sve ih prevodi u latinicu, kao da nikad nisu pisali svojim pismom! To je zločin nad pamćenjem naroda. Moje iskustvo je da pisac koji piše ćirilicom u Crnoj Gori postaje disident, jer tim činom ruši lažni identitetski narativ. Pisati ćirilicom danas znači braniti istinu i dostojanstvo.

Crna Gora pamti Austrougarsku okupaciju kada su u tadašnjim školama zabranjene srpske narodne pesme, srpska istorija. Doneli su nove školske programe, a umesto ćirilice uvedena je latinica. Ceo jedan vek kasnije ista ta metodologija se sprovodi i danas u Crnoj Gori.

Izvor: NPortal, Novosti