Zašto treba smeniti predsednika SANU

Piše: Slavko Živanov

Izjava predsednika SANU, Vladimira Kostića, da „’neko ovom narodu mora da kaže da Kosovo više nije defakto niti dejure u našim rukama‘ i da je, u ovom trenutku, ‘jedina politička mudrost na koji način sa elementima dostojanstva napustiti Kosovo’“, izazvala je (ne)očekivanu buru u javnosti i njen glasan, neodobravajući odjek.

Buka i metež nastali s Kostićevom nehajnom retorikom, vremenom, počeli su da zamagljuju poentu i srž kako njegove izjave, tako i reagovanja na nju.

Zato bismo pobrojali samo one važne, prioritetne činjenice i ukazali na imperativ da se one ni za jotu ne izgube iz fokusa javnosti.

Dakle, od suštinske važnosti bilo je to što se ogroman deo srpske javnosti uopšte ne slaže sa ovakvim stavom predsednika SANU, i s druge strane, to što značajan deo intelektualne javnosti smatra da predsednik nacionalne ustanove, te i takve vrste, sebi nije smeo da dopusti trapav izliv nesmotrenosti, bezobzirnosti, štetočinstva i uvreda. Pošto mu je, na trudbenički zaslužen uradak, dostojno spočitano da je njegova izjava zapravo neistinita, da je protivna Ustavu Srbije, našim nacionalnim, državnim i opštim interesima, kao i stavu velike većine naroda, Kostić se branio da je krivo protumačen, da je to njegov „lični“ stav na koji ima pravo i da nije reč o stavu SANU.

Javnost se, naravno, i oko ovoga podelila, a mobilisala se i jedinica za Kostićevu odbranu pa kako vreme prolazi sve je više skretničara pažnje i šumova koji prekrivaju suštinu ove „afere“ i njene pogubne, dalekosežne posledice.

Zašto je Kostićeva izjava sporna?

Ustav Srbije, u članu 8. kaže: „Teritorija Republike Srbije je jedinstvena i nedeljiva. Granica Republike Srbije je nepovrediva, a menja se po postupku predviđenom za promenu Ustava.“

U članu 50. stav 3. Ustava, između ostalog, kaže se: „…U Republici Srbiji nema cenzure. Nadležni sud može sprečiti širenje informacija i ideja putem sredstava javnog obaveštavanja samo ako je to u demokratskom društvu neophodno radi sprečavanja pozivanja na nasilno rušenje Ustavom utvrđenog poretka ili narušavanje teritorijalnog integriteta Republike Srbije“. (autorovo podebljavanje teksta, ovde i dalje u citatima)

U članu 182. Ustava, stav 2. piše: „Republika Srbija ima Autonomnu pokrajinu Vojvodinu i Autonomnu pokrajinu Kosovo i Metohija.“, a u 4. stavu se zaključuje: „Teritorija autonomnih pokrajina i uslovi pod kojima se može promeniti granica između autonomnih pokrajina određuje se zakonom. Teritorija autonomnih pokrajina ne može se menjati bez saglasnosti njenih građana izražene na referendumu, u skladu sa zakonom“.

Krivični zakonik Srbije član 306. kaže: „Građanin Srbije koji potpiše ili prizna kapitulaciju ili prihvati ili prizna okupaciju Srbije ili pojedinog njenog dela, kazniće se zatvorom najmanje deset godina.“

Krivični zakonik Srbije predviđa u članu 307: „Ko silom ili na drugi protivustavan način pokuša da otcepi neki deo teritorije Srbije ili da deo te teritorije pripoji drugoj državi, kazniće se zatvorom od tri do petnaest godina.“
Srpska akademija nauka i umetnosti finansira se iz budžeta Republike Srbije, plata koju Kostić i akademici dobijaju (svaki akademik dobija mesečno najmanje hiljadu evra akademskog dodatka) obezbeđuje se iz poreza i drugih nameta koje ova vlast dere sa leđa građana.

Iako je SANU Zakonom ustrojena kao „samostalna ustanova od posebnog nacionalnog značaja“ takva samostalnost nikako ne bi smela da pretpostavlja nezavisnost od zakona i Ustava države koja joj finansiranjem omogućava život. Odnosno, od akademika se s pravom očekuje i podrazumeva da poštuju zakone i Ustav države u kojoj žive, najpre kao i ostali građani, a potom i kao korisnici državne apanaže, plate, naknade. Ni jedna jedina država na svetu ne plaća svoje činovnike, službenike, pa čak ni naučnike kako bi se ovi nekažnjeno zalagali za njeno teritorijalno sakaćenje.
Iz ovih fakata jasno je da bi delo prihvatanja otcepljenja Kosova i Metohije, ili učestvovanje u tom procesu, „dejure i defakto“ predstavljalo krivično delo. Istovremeno, pozivanje na izvršenje ovog dela može se smatrati samo lakšim krivičnim delom, ali se nikako ne može smatrati pravom na „lično mišljenje“. Pozivanje na izvršenje krivičnog dela nigde i nikad nije smatrano pravom na slobodno mišljenje.

Ovo bi, ukratko, bilo sasvim dovoljno objašnjenje zašto je deo javnosti zahtevao ostavku predsednika SANU i zašto je organizovan protest, po prvi put u istoriji postojanja SANU. Pritom, ne govorimo o bilo kojem, ili ma kojem parčetu Srbije, već o teritoriji koju je pretežni deo srpske populacije koji je ikada živeo na ovoj planeti smatrao svojim duhovnim, istorijskim, egzistencijalnim i suštastvenim bićem. A tako Kosovo i Metohiju razumeju i osećaju i množina Srba koji danas žive.

Kostićeva odbrana

Međutim, iako predsednik SANU ovo nije izrekao prvi put (nekoliko puta je od 2015. godine naovamo ponavljao svoje stanovište), odjedared je počeo da ponavlja kako nije valjano citiran, i kako je žrtva neosnovanih napada. Istovremeno, kako je već primetio akademik Danilo N. Basta, nije ukazao šta je eventualno pogrešno u tumačenju sporne izjave, niti je dodatno, objašnjavajući svoj stav, ukazao na razliku između onoga kako jeste i onoga kako mu se spočitava.

Očekujući da deo javnosti proguta taj kvazidemanti Kostić zapravo želi samo da otupi oštricu napada, jer je izvesno da je u intervjuu naglasio da izrečeno predstavlja njegov stav.

S druge strane, čak i netačnim tvrđenjem da predsednik SANU nije verodostojno citiran, potpuno se neutralizuje i obesmišljava argument da mu se uskraćuje pravo na slobodno mišljenje. Kostić bi imao pravo na slobodno, (svoje) mišljenje, ali se prvo Kostić i njegovi branitelji moraju dogovoriti o kakvom mišljenju je reč. Odnosno, ako ono nije pravilno protumačeno, onda ono nije njegovo, i zašto bi mu se, kao takvom, pripisivalo ili odricalo pravo na slobodno izražavanje. No, u ovom slučaju, nije reč o pravu na slobodno izražavanje mišljenja, jer je reč o pozivanju na kršenje najvišeg pravnog akta i zakona Srbije. Pravom na slobodno izražavanje mišljenja, takođe, ne bismo mogli da nazovemo nečiju “ideju” da silovanje katkad nije krivično delo, ili da krađa može da bude, ponekad, sasvim opravdana, recimo. I to njegovi branitelji znaju, ali su njihovi motivi drugačiji.

„Pravo na slobodno mišljenje“ je zapravo oruđe, instrument odbrane formulisan kao najmanji zajednički imenitelj raznoraznih interesnih grupa, različitih političkih provinijencija sa podudaranjem interesa u očuvanju Kostića na mestu predsednika Akademije. Iza te formulacije sakrili su se i baštinici ideje o nezavisnosti Kosova, ali i njeni protivnici koji imaju s Kostićem neke druge računice. Ovi prvi ne brane njegovo „pravo“, nego ga brane jer se slažu sa suštinom njegove izjave. Licemerno, zaklanjajući se iza apstraktnih vrednosti, indirektno podržavaju otcepljenja Kosova i Metohije.

Lako ćemo se mi dogovoriti o tome da svi ljudi imaju pravo na sopstveno mišljenje i njegovo javno izražavanje generalno, ali, o ovoj stvari trebalo bi da se prethodno svi izjasne o suštini problema – jesu li za teritorijalno celovitu Srbiju, ili su protiv nje.

Desno krilo Kostićevih branitelja, ta druga grupa pak, očevidno smatra da su beneficije koje im omogućava Kostić dovoljne za odbranu njegove funkcije, ali ne i njegovog stava. Drugačije rečeno, trguju stavom o Kosovu krijući se iza tobož demokratskih tekovina.

I na koncu, postoji i treća grupa, najtiših, mutavih akademika koji ćutanjem podržavaju Kostića.

Zaključak

Niko u Srbiji ne bi trebalo da se javno izjašnjava i poziva na teritorijalno rasparčavanje države u kojoj živi. Osobito to ne bi smeli da rade ljudi koji su plaćeni iz državnog budžeta, koji od državnog novca izdržavaju porodice, i naročito oni kojima je država omogućila da dođu do visokog socijalnog, akademskog ili ekonomskog statusa koji eksploatišu. Odnosno, ukoliko ih taj problem toliko tišti i toliko im je bitan da moraju o njemu javno da govore, trebalo bi da baštine i minimum moralnosti i etike pa da nakon izrečenog stava podnesu ostavku i napuste državnu ustanovu u kojoj rade.

Ne treba se graditi naivan i kratkovid ne videvši da tako izrečeni stavovi idu naruku svima onima koji ne samo da priželjkuju narečeni scenario, nego svojski na njemu rade. Nedopustivo je da u državnim ustanovama bivkuju grupe ili pojedinci koji otvoreno i javno zastupaju stavove koje zastupaju najljući i najmoćniji neprijatelji srpske države i naroda. Na taj način, hotevši ili ne, oni predstavljaju deo lobi grupe zadužene za prepariranje i anesteziranje ovdašnje javnosti da se ona što lakše i pripremljenije saglasi sa svršenim činom i zacelo prihvati i aminuje okupaciju, a time i odobri eutanaziju duhovnog, identitetskog korena srpskog bića. U tome mnogi učestvuju iz lukrativnih i ideoloških razloga, mnogi nehotice zbog puke ljudske glupavosti ili što prosto ne znaju šta rade.

Istine radi, takvih ljudi bilo je oduvek, i nije ih izbacila poplava u ovom ili prošlom veku. Takvih ljudi bilo je od nastanka istorije, a za jednog, još iz Novog zaveta znamo da je naplatio 30 srebrnjaka za izdaju. Prema predanju, knez Lazar izrekao je uoči Kosovskog boja kletvu koja je uklesana i u kamenu na spomeniku na Gazimestanu. Nije knez to činio jer nije imao pametnijeg posla, nego zato što je i tada bilo potrebe za tim. Sve to vreme, do dana današnjeg, održalo se i jedno i drugo. I Zavet i izdaja. Samo što su neki u Akademiji od silnog (pre)učenja to zaboravili, ili se nadaju da su Lazarove reči izvetrele, da im je istekao rok trajanja. E, nisu.

Izvor: izmedjusnaijave.rs