Зашто Русија сматра да јој Арктик припада?

Прва руска истраживачка експедиција на Арктику уопште није била предвиђена за истраживање. Козачки атаман Семјон Дежњов послат је са задатком да сакупи моржеве и рибље кости. Али је он, пловећи око Чукотке, дошао до важног открића: први је открио мореуз између Евроазије и Сјеверне Америке.

За вријеме владавине Петра Великог почетком 18. вијека Русија је створила моћну морнарицу, што јој је дало знатно веће могућности за поларна истраживања. Захваљујући експедицијама Витуса Беринга, браће Лаптев и Семјона Чељускина у периоду од 1734. до 1743. године начињена је детаљна географска карта руских арктичких обала, ријека и острва. У историју су ови походи ушли под заједничким називом Велика сјеверна експедиција.

У 19. вијеку руске истраживаче на Арктику потискују странци. Зато, на примјер, велики архипелаг у Сјеверном леденом океану, који данас припада Русији, не носи руско име. Земља Фрање Јосифа, коју су аустријски истраживачи открили 1873. године, добила је име по владару Аустроугарске.

У позном периоду свог постојања Руска Империја се озбиљно бавила не само истраживањима, него и експлоатацијом арктичког региона. Како би се обезбиједила несметана стална пловидба, 1899. године поринут је први поларни ледоломац на свијету „Јермак”. 1916. године основан је један од највећих центара руског Сјевера, град Мурманск. Власти су на сваки начин подржавале досељенике у поларне предјеле.

Оно у чему Империја није успјела завршио је Совјетски Савез. 1932. године Ото Шмит је први пут у континуираној пловидби на ледоломцу прошао Сјеверним морским путем дуж арктичких обала Русије из Европе у Азију. За ледоломцима су кренули обични бродови, који су без заустављања пролазили пут од Мурманска до Владивостока за неколико недеља до два мјесеца.

1937. године СССР је отворио прву научноистраживачку станицу на плутајућем леднику у Сјеверном леденом океану. Током читаве совјетске историје отворена је 31 оваква станица, а још десет је отворено у савременој Русији.

Од 18. до 20. јуна 1937. године експериментални авион АНТ-25 под командом Валерија Чкалова извршио је први континуирани лет из СССР-а до САД преко Сјеверног пола.

У послератном периоду СССР је на Арктику основао моћну флоту ледоломаца, међу којима су били и нуклеарни ледоломци. Управо је совјетски ледоломац „Арктик” био први брод на свијету који је стигао на Сјеверни пол.

Осим цивилних, на Арктику плови и велики број војних бродова. Сјеверни ледени океан је арена на који су се међусобно „ловиле” совјетске и америчке подморнице. Подморница наоружана нуклеарним оружјем, коју је испод леда практично немогуће открити, постаје изузетно опасно оружје.

После распада СССР-а економска криза се одразила и на арктичке интересе Русије. У периоду од 1991. до 2003. године земља је изгубила све плутајуће станице у овом региону. То су искористиле западне земље, па чак и неарктичке, као што су Кина, Јапан и Индија, који се залажу за „интернационализацију” ресурса Арктика, тј. за једнак приступ њеним ресурсима за све земље.

Русија данас не планира да чини било какве озбиљније уступке у својој арктичкој политици. Специјално са циљем обезбјеђења својих интереса у региону је основала Уједињену стратешку команду „Сјеверна флота”, познатију као Арктичке снаге.

Симбол руских арктичких амбиција постала је поларна експедиција из 2007. године. Тада су дубоководни батискафи први пут у историји стигли на дно океана у рејону Сјеверног пола и на дубини од 4302 метра поставили титанијумску заставу Русије.

Извор: https://rs.rbth.com/istorija-rusije/87300-zasto-rusija-smatra-da-joj-arktik-pripada

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: