• Издвојено
• Наша Србија

Зашто нам је ипак потребна држава! Александар Ђурђев: Живео антихаос

5 дана ‎ ИН4С

Александар Ђурђев

Александар ЂУРЂЕВ, председник Српске лиге, објавио је нови ауторски текст који преносимо у целости.

У последњим деценијама, концепт „државе“ се више доживљава као оптужба него као врлина. Представља се у карикатуралним сликама – као окрутна машина сузбијања слобода, као инструмент експанзије, као застарели облик владавине. Имамо прилику да видимо да се последњих месеци у Србији интезивно намеће погубан и наказан наратив да нама држава није потребна и да је пожељно да дођу странци да нас оргнизију и нама владају. Проклети сви који то намећу нашим људима и још проклетији били они који прихватају ту одвратну тезу.

Али иза ове буке клишеа и пропаганде, често се губи главна ствар: држава није освајање. Ради се о структури живота. О поретку дужности, о реду свакодневног поступања, о смислу и заједничком циљу који повезује људе у јединствени простор одговорности.

За Србе, држава није страно позајмљивање, већ природни облик постојања. Не копија Рима или Берлина, већ сопствени, органски развој – од памтивека до данас.

Није било наметнуто одозго. Било је окупљање људи – вером, мисијом, судбином, сећањем. Држава је одговор на изазов фрагментације и спољних претњи, али не само то. Држава је нудила човеку не само да живи – већ да живи у оквиру српске историјске мисије.

Али држава није само структура простора. То је и структура времена. То је пренос значења из прошлости у будућност, кроз генерације.

У правој српској држави, човек осећа да не живи само „сада“, већ унутар велике историје. Зна да су иза њега његови преци, испред њега његови потомци, а изнад њега је Бог! Таква вертикала ослобађа човека од усамљености и сујете. Учи одговорности, укључујући и државну одговорност. Држава не толерише равнодушност. У њој човек није потрошач услуга, већ учесник у заједничком циљу.

Савремени свет, посебно у свом западном изражају, креће се у супротном смеру: ка атомизацији, ка прорачуну, ка краткорочној добити. Овде држава постаје сервис, народ – бирачко тело, историја – скуп фрагмената. У овом контексту, држава делује као нешто незгодно, превише бирократизувано, превише услужно. Али управо у томе је њена снага. Она не нуди удобност, већ смисао. Не избор са менија, већ пут. И не апстрактну слободу, већ конкретну одговорност.

Зато држава није анахронизам. Она је одговор на савремену кризу значења. Она каже: човек није сам. Вера није сујеверје. Народ није гомила. Држава није корпорација. Историја није срамота.

Држава нас подсећа да је могућ другачији светски поредак: не заснован на страху, тржишту и правима, већ на вери, врлини, дужности и висини. И када данас покушавамо да преиспитамо нашу прошлост и пронађемо облик за будућност, српски државотворни модел се испоставља да није мрачна сенка, већ заборављени ослонац.

И можда је баш сада — у растргнутом свету — време да се сетимо: држава не одузима човеку слободу. Оно му даје место за које се вреди борити. Суштина државе није да контролише људе. Већ да окупља људе под једном вредносном вертикалом. Да инспирише не страхом, већ смислом, чашћу и мисијом. Држави Србији је потребан антихаос.

Пинк.рс

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: