Zašto mijenjati ćirilicu za latinicu

Piše: Petar Ž. Terzić

Čovečanstvo se uvek opredeljivalo za savršenije proizvode i sisteme. Retki su slučajevi da se, usled velikog pritiska nekakve sile, išlo u suprotnom smeru, ali to je bilo kratkog veka. Ako pogledamo pismo, bar do sada, ne postoji savršenije od srpske ćirilice, i to zahvaljujući Vuku St. Karadžiću, koji je definisao da svaki glas, a u srpskom jeziku ih ima 30, mora da ima svoje slovo.

I sad tu nastaje problem – kako mi „glupi primitivci sa Balkana” možemo da imamo nešto savršenije od „prosvećenog, kulturnog i bogatog Zapada”? To je nemoguće. Nešto prisilom (Austrougarska), nešto pokušajem pomirenja sa braćom (Kraljevina Jugoslavija), nešto nemogućnošću da se nabavi pisaća mašina sa ćiriličnim slovima (Brozova Jugoslavija), i pismo koje je praktikovano u našoj Narodnoj armiji, kao i Jugoslovenskoj radio-televiziji stigli smo dotle da je latinica (sa 23 slova za naših 30 glasova) postala preovlađujuće pismo u Srbiji.

I sada je svako ko ne želi da bude primitivan, a želi da bude napredan, savremen, moderan, kul i in, već prihvatio latinicu i smatra da se potpuno odvojio od glupih primitivaca sa Balkana i u svojim očima je daleko iznad njih.

Zagovornici latinice nisu nijedanput izneli neki ubedljiv argument zašto bi upotreba latinice imala prednost nad upotrebom ćirilice u srpskom jeziku. Uvek izjavljuju da su i oni za ćirilicu i da je koriste, verovatno kad za preminule pretke naručuju nadgrobne spomenike. Oni uvek pobijaju da latinica potiskuje ćirilicu, već tvrde da je ćirilica u prednosti. Argumenti za to su im da se u osnovnoj školi prvo uči ćirilica, pa tek onda latinica i da član 10 Ustava propisuje da su u Republici Srbiji u službenoj upotrebi srpski jezik i ćiriličko pismo, dok se službena upotreba drugih jezika i pisama uređuje zakonom, na osnovu Ustava. A to što se tog Ustava skoro niko ne pridržava njih ne tangira, kao što i posle više od deset godina izrade predlog zakona o upotrebi drugih jezika i pisama (gde sigurno spada i latinica) duže od dve godine stoji u skupštini i nikako da dođe na red, dok se za to vreme više od 95 odsto predloga novih zakona pojavljuju u skupštini po hitnom postupku.

Takođe, tvrde da dvoazbučje predstavlja bogatstvo za srpski jezik. Interesantno bi bilo znati kako sebi objašnjavaju zbog čega novokomponovani jezici (bošnjački, crnogorski) ne posegnuše za tim bogatstvom, nego ostadoše u siromaštvu sa samo jednim pismom. U polemikama pojedini postaju preosetljivi na kritike, pa se jedan od zagovornika dvoabeceđa podsmeva i kaže: „Kakav naslov!” za „Nedopustivo protiv ćirilice”, a zaboravlja da je njegov, koji je prethodio ovom, potpuno sličan „Za ćirilicu ili protiv latinice”. Nije reč ovde o tome da je neko protiv, nego zašto menjati ćirilicu za latinicu. Kakva je korist od toga?

Zbog mnogih polemičara koji se zalažu za „ravnopravnost” pisama, ali da to bude latinica, možda je potrebno naglasiti da se upotreba ćirilice odnosi samo na srpski jezik, i da to ne znači ukidanje latinice. Ona će se i dalje koristiti za francuski, engleski, hrvatski, španski i mnoge druge jezike.

(Politika)