Зашто је убијен Павле

Емило Лабудовић
Пише: Емило Лабудовић
Те кобне ноћи, 7. фебрара 2000. године, када је, негдје у сумрак, стигла вијест да је убијен Павле Булатовић, био сам на сједници Општинског одбора СНП.
И данас, двадесет година касније, пред очима су ми згранута лица присутних, лица на којима су се читали бескрајна туга, невјерица, страх и неподијељено питање: зашто он? Јер, ако је у тадашњој политичкој номенклатури и у Подгорици и у Београду било човјека којем се није могао приписати било какав гријех, лични и професионални, онда је то био он. Поштен, одмјерен, пажљив, мудар… џентлмен у политици… једноставно: народни човјек чији карактер власт и политика као да нијесу дотицале. Кратко: наш Паша.
И као и те ноћи, и ове, док онако бронзан, намрачена чела и загледан у родне даљине, самује у Ровцима, иста туга, невјерица, страх и исто питање: зашто баш он? И, као и те ноћи, ни ове на то питање нема одговора.
Истрага његовог смакнућа, вођена скоро па аматерски (част Анкетном одбору Савезне скупштине), већ на старту запела је у ћорсокак. Не толико због метода већ због кључног фактора истраге сваког убиства – питања мотива. Пошло се од претпоставке да се Павле, онако поштен и непоткупљив, нашао на путу мешетарима трговине оужјем којим је снабдијевана савезна војска. Сам по себи, и могућ и реалан у тим мутним временима. Мотив који би, с обзиром на узак круг „снабдјевача” требало да лакше да резултат у виду наручиоца и извршиоца. Али, није било тако.
Иако су Анкетни одбор Савезне скупштине и његов предсједавајући, др Војислав Шешељ, недвосмислено именовали могућег извршиоца, истрага је и даље тапкала у мјесту и, временом, „све су то, о, мила моја, прекрили сњегови, рузмарин и шаш”.
Са ове дводеценијске дистанце, након свега што нам се издешавало и као држави и као народу, све сам више убијеђен да је баш то „сужено поље” истраге онемогућило њен очекивани резултат. Не желећи да глумим Шерлока Холмса и не сматрајући се ни у примисли компетентним за улогу истражитеља, данас ми се чини да би, можда, баш оно што је тада у старту одбачено, довело ако не до имена а оно свакако до „адресе” на којој је осмишљена, организована и плаћена ова монструозна егзекуција. Тај правац истраге, могуће је, показао би да се и „кухиња и кувари” не налазе међу олошем која се мува око продаје наоружања већ много, много даље.
Ubili ga nesoji da bi pravili privatnu drzavu, srusili Sloba, slomili srbe, i bogatili se pljackajuci narod. Ali dace bog da dozive ono sto su zasluzili da vidimo njihov slom i vidimo da je pravda dostizna. Pare ne pomazu kad bolest uhvati, i kad pocne sunovrat.
Ubijen pošten čovek u zlo vreme kada su mnogi muljali i krali on im se nije uklapao u taj kliše već im je bio smetnja za javne nabavke i dobro bi bilo da se zna ko je i čime snabdevao vojsku kao veliku instituciju sa velikim potrebama i kome se g.Bulatović tada zamerio tj. kome možda nije dozvoljavao da učestvuje u poslu ,to je samo jedna od pretpostavki koja bi mogla da da motiv za atentat.
Ubijen je da bi se pocepala država Srcija i Crna Gora, bio je smetnja projektu cepanja. Ko bi mogao biti naručilac?
Ишћера међеда, рођаче.
Имате Кућу, а “споменике од значаја” немате.
Ово вам је дијагноза, (полу)професионалним (полу)Србима. С обе стране границе, не одвајајући Цркву.
Више о анализираној ситуацији има у речима песама него у предметном тексту анализе,
“и пад је лет…”
+…”Руко испружена према другој обали клони
Ако смо пали били смо паду склони
Овде је ноћ што се животу опире”
“With a little help from…”
“свак од њега радо…”
негд(ј)е чучи то, онда и Рамбо напише пјесму и узме лову
Zreo za penziju, Rambo Amadeus
https://vimeo.com/123346431
За њега се онда у БГ говорило, да је најбољи и најквалитетнији кадар ког је Црна Гора дала
Organi obe države treba da nadju atentatora í narucioca. Kad ih nadju visecemoih postovat.