Зашто је Црној Гори потребна прелазна влада

Пише Чедомир Антић:

Вријеме је за промјене. Грађани сваке државе заслужују право да на поштеним, демократским изборима добију легитимну и легалну владу. Грађанима вишеетничких држава, каква је Црна Гора, у којима нема народа који чини апсолутну већину, такве прилике су чешће потребне…

Неки кажу како је Црна Гора демократска држава… Често се питам има ли таквих, а да за опстанак Ђукановићевог ауторитарног режима немају неки ситни, лични интерес? Када чујем странца гдје хвали Ђукановићев режим, сјетим се разних америчких, британских, француских или италијанских зликоваца или буздована који су у Стаљину видјели конзервативца, у Брозу демократског премијера, а у Пол Поту француског ђака…

Како може бити демократска држава у којој су избори увијек под сумњом и по правилу имају исти, алхемијски исход? За разлику од таквих его Хрватске -несумњивог узора за државна и многа друга настојања Ђукановићеве власти. Они су, макар од када су затрли српско име, демократска држава. ХДЗ је несумњиво на темељима недјела Анте Павелића и Јосипа Броза створио ‘’Велику Хрватску”. Државу у коју су укључене земље као што је Истра, Брања, Међумурје, па и Дубровник… За које, осим дјелимично за последњу, Трпимир и Томислав нису ни чули, а камоли их сматрали хрватским. Па ипак, ХДЗ је двапут најурен са власти први пут као ауторитаран, а други пут као криминалан… ХДЗ је губио власт… Његове вође су биле остраковане, прогоњене, затваране… Упркос томе, ХДЗ је остао државотворна окосница… Да ли ће такав бити ДПС? ДПС је тако дуго режим да није власт покварила њега, већ је његова власт затрулила саму државу.

У малој средини, под притиском зловољних и недобронамјерних великих сила, тешко је промијенити власт после седамдесет година лоше, ауторитарне владавине. Ипак, неки догађаји из претходних дана и седмица дају разлога надању. Једина истинска опозиција уједињена око Демократског фронта демократског и државотворног савеза, способног да помири, учини равноправним и обједини народе Црне Горе предложила је стварање прелазне владе… Краткорочно, то је вјероватно узалудан посао. Међутим, сваки неуспјех демократске опозиције од како је, после дугог југословенског лутања (жртвовања у туђем сукобу), пошла исправним путем, представља само нову степеницу на успону ка побједи.

Прелазне владе нигдје у свијету нису биле пожељно и срећно рјешење, али су често једини спас за народ и државу… Ни ми у Србији не можемо се подичити успјешним прелазним владама. Ипак, оне су по правилу, а код нас поготово, биле почетак једног новог, и колико год у јавности било песимизма, бољег времена. Бољег, ако ништа друго, зато што је народ слободан и има право да сам погријеши, понесе одговорност за грешку и у другом покушају исту поправи и пође путем обнове и напретка.

Зато је Црној Гори потребна прелазна влада. Влада у којој ће учествовати демократски изабрани представници свих њених народа. Влада која ће бити лишена групе злих духова спремних да прихвате свако зло, колико год шкодљиво интересима Црне Горе, само да би одржали сопствену власт. То су људи чији политички опстанак је за цијену имао државни напад на историју и традицију Црне Горе. Да би један Ђукановић био државник, већина историјских личности Црне Горе треба да умре у народном сјећању, а кнез Војислав, Св. Петар Цетињски и краљ Никола морали би да промијене пол.

Дуго је већ Црна Гора талац жеље групе тирана да остану на власти и себичних интереса империјалне политике бирократија неколико страних држава. Да би Црна Гора ушла у НАТО, неки су у САД и ЕУ спремни да у Подгорици подносе Иди Амина или неког заливског тиранина, а камоли Мила Ђукановића који у поређењу са овим њиховим бившим и садашњим другарима и ортацима испаде нешто као Перикле.

Сваки нерегуларни и сумњиви избори појединим чиновницима у Вашинггону или Берлину чине се као добра вјежба за будуће изјашњавање о приступању једином преосталом глобалном милитаристичком диносаурусу.

Чини ми се, ипак, да у самој Црној Гори сазријева свијест о потреби промјена. Независни посланик у Скупштини Црне Горе Дритан Абазовић лијепо је сажео то осјећање солидарности и људског односа, еличног ономе који смо имали у Србији када смо се изборили за демократију и промјене. Назвавши Закон о националним обиљежјима „антисрпским“ он је закључио: „Направили сте симболе да би дијелили људе. Не можете да доносите законе којима забрањујете Србима да носе тробојке и да их проглашавате непријатељима.“

Сазрело је вријеме да се у Црној Гори око идеала демократије и равноправности окупе сви исправни грађани и политичари којима је интерес грађана и државе на првом мјесту. Такви су увијек и свуда несумњива већина.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: