Zašto država ne štiti ćirilicu: Pismo je deo našeg koda
1 min read
Foto: Matija Krstić
Piše: Nikola Malović
Kada je 2010. trebalo da produžim ličnu kartu, svega četiri godine nakon crnogorske „obnove samostalnosti i suverenosti“, šalterski mi je službenik poturio da popunim latinični dokument: Zahtjev za promjenu ličnog imena.
Uzdigao sam obrve.
Montenegrinski je službenik to učinio zato što sam poželio da mi, u skladu sa zakonom, ime u ličnoj karti piše ćirilicom.
Da nisam znao za jadac, tj. da mogu da tražim kojim će pismom moje ime na dokumentu da potraje do 2020, Crna bi me Gora vodila pod imenom Malović Nikola.
U skladu, dakle, sa zakonom, zatražio sam 2010. da mi se „ime promijeni“ u Nikola Malović, što mi je i pošlo za rukom. Ali samo što se pisma tiče.
I dalje se, avaj, pogrešno zovem, sudeći po važećoj ličnoj karti, i zvaću se pogrešno do 2030. g. Jer kao što ni Ivo Andrić nije Andrić Ivo, tako ni ja nisam Malović Nikola. Nego se zovem obratno: Nikola sam Malović.
Jedini način da u životu, od školskog dnevnika do imena u biračkom spisku, naše ime bude ispisano pravilno – jeste da se iza prezimena, ako baš ono treba da stoji prvo, stavi zarez.
No nije o tome riječ…
Otkako se samouvjerena u vlastitu samostalnost i suverenost đukanovićevska Crna Gora prekrstila u Montenegro – ćirilica je postala proskribovana, kako u crnogorskoj, tako i u primorskoj geografiji.
Posred sezone koje i nije bilo, 30. avgusta 2020. godine, dogodili su se parlamentarni izbori, na kojima su svi iz ginisovskih litija ustali Srbi, tokom prve hrišćanske revolucije u istoriji moderne Evrope, glasali, između ostalog, i za smjenu Montenegra. Da država ponovo postane Crna Gora.
U trenutku, dakle, kad su ljetni cvrčci srpski dio Mediterana ozvučavali heraldičkim s-s-s-s-s-s-s-s-s-s-s-s zvucima, kad je na suncu bilo +50, Srbi su u Boki Kotorskoj i u Crnoj Gori opet kolektivno ušli u demokratsku klopku, i izgubili svi, listom, nakon dobijenih izbora.
Ćirilica je maličice digla glavu jer su uslijedili lokalni izbori u Nikšiću, a slijede tek u Herceg Novom. Čak i partije koje namiguju Srbima, štampaju vrbovnice dvama pismima, pola slogana ćirilicom, pola latinicom, što je svakom Bokelju i iz Crne Gore sišavšem, razumljivo i prihvatljivo.
Da li mislim da ćirilica determiniše Srbe?
Naravno. Ćirilica je dio našeg koda, s toliko dokaza da ih je nepotrebno nabrajati. Uzmimo samo finalni. Kako ćemo prepoznati čijoj je civilizaciji pripadao pokojnik čije ime čitamo na nadgrobnoj ploči? Pa, po pismu. Da li sam se ja rodio kao Srbin? Nisam, ali ne samo zato što mi je majka Slovenka. Kultura determiniše čovjeka više negoli geni. I vjera dakako. Zato je moguće i tako nešto na prvi pogled neobično kao što su crnci Jevreji.
Dugo sam pisao na latinici. Gotovo sve nagrade dobio sam zapravo za romane koji pripadaju srpskoj književnosti, a napisani su na latinici (Laguna). Bilo je to, s rukom na srcu, u vremenima kada je izgledalo da budućnosti ima više. A onda se dogodilo novo iskustvo, kada sam na srpskoj ijekavici napisao ćirilicom „Galeba koji se smeje – roman za decu i odrasle“ (Knjiga komerc).
Ustanovio sam da isti pisac ne razmišlja na isti način piše li latinicom ili ćirilicom. Pisati na ćirilici znači i misliti na ćirilici, znači pronalaziti stalno način kako da more onoga što je determinisano latinicom objasnimo ćiriličnim pismom. Po prvi put sam se, rađajući roman u slikama, suočio s primjerima kako da mnoge romanizme koji tako lijepo sole srpski jezik, ubacim u roman čije se scene smjenjuju brzo kao u crtanom filmu. I uspio sam. Najferkventnija riječ koju sam ubacio u savremeni srspki jeste deboto, jer se riječ deboto kao sinonim za stvarno i zaista, nalazi u svakoj mojoj kolumni pisanoj za Pečat.
Da li mislim da je srpski pisac i onaj koji djela štampa laticicom? Naravno.
Da li mislim da ćirilica ište pomoć i da bi joj se moglo pomoći?
Naravno.
Osloboditi ili smanjiti porez svim firmama koje imaju natpis na ćirilici. Osloboditi ili smanjiti porez svim novinama i knjigama koje se štampaju na ćirilici.
Stimulisanjem pisma na koje se s geopolitičke strane neće gledati blagonaklono, mi ponovo dobijamo nove velike pisce, mi obnavljamo naš kod.
(Izvor: Novosti, 4. maj 2021)
AZ — buka
Autor ustvari piše tekst o Rusu.
Samo što ga nije metn(u)o u naslov (jedino ne tamo).
Koliko je rusko društvo pravoslavno u «visokom stepenu», ili srpsko, u svakoj od zemalja, stvar je autorove svesti. I toga što (i koliko) hoće da podeli sa nama.
Vrh(ovi) i Crkve i Države su, bez dileme, situacija poznatog stanja. Koristeći kompas u punom kapacitetu.
Ne samo po reakcijama na događaje koji su tema teksta.
«de» i «re(formisanje)»
(od onomad)
Deseti je april prošao prije deset dana po kalendaru. Na zidu.
Susedna vest, tu na In4s isto, kaže da Italija hoće da iziđe. Iz E(xY)U.
Kad imaš „double-sided coin nickel head“-youre-always-a-winner.
U toj igri, sigurno.
Svetitelji Serafim i Nikolaj nam tumače da se „neki četvrti lek čovečanstvu od Božije strane neće i ne
može davati. Jer se Zakon dade preko Mojseja, a blagodat i istina prispede od Isusa Hrista.“
https://static.elitsy.ru/media/cache/b8/93/b8935941b6c32dc7a4031c846a5ef387.jpg
„7. Kad biste pak znali šta je to: Milost hoću a ne žrtvoprinošenje, ne
biste osuđivali nevine.“
„21. Rekoše mu: Ćesarev. Tada im reče: Podajte, dakle, ćesarevo ćesaru, i
Božije Bogu.“
(Sv. Jevanđelje po Mateju 12:7,22:21)
…“Novi jezici usmereni su prvenstveno na ljudski razum, analitičku sposobnost razuma, nižoj u poređenju sa duhovnom intuicijom. Oni su isto tako sposobni da izraze emocionalna, strastna stanja čoveka, no za izražavanje pojava u oblasti duha koje otvaraju sebe u molitvenom porivu, novi jezici postaju tromi, nemoćni kao mišice drhtavog starca.
Oni koji podržavaju jezičku reformu bogosluženja tvrde da će na novom, savremenom jeziku liturgija postati razumljivija. No, liturgika je sama po sebi tajna. Ona ne može biti razumljiva na verbalno-semantičkom nivou. U suprotnom bi bilo moguće razumeti je i usvojiti sedeći u fotelji, sa knjigom u rukama, za pisaćim stolom.
Liturgika nije pripovedanje koje može da se detaljno prepriča, nije rebus koji može da se pogodi ili reši. Liturgika je uključenost čoveka u duhovnu realnost, a sredstvom toga javlja se dejstvo na čoveka celokupnog duhovnog polja Crkve: hramovne arhitekture i dekora, bogoslužbenih napeva i najvažnije, sila molitve sveštenoslužitelja i naroda koji se nalaze u Crkvi. Za svetog Jovana Kronštatskog su govorili da kada je služio liturgiju ili se ćutke molio na proskomidiji, ljudi su osećali silu njegove molitve i Božansku blagodat, skoro fizički.
Drevni jezik bliži je unutrašnjem logosu zato što ima najjače delovanje na ljudsko srce. Čudna pojava: ponekad fraza na slovenskom jeziku, prolazeći mimo analitičnog razuma čoveka, bujicom tople svetlosti ozaruje, kao da otvara, srce i ono drhće kao duša putnika koji je posle dugog puta ugledao oganj očinskog doma. Tada dolazi do onoga što smo već nazvali, možda ne sasvim tačno, „prisećanja“. Čovek se priseća izgubljenog raja i tog jezika kome su se povinovala sva živa bića, jezika na kojem je besedovao sa Anđelima.Tu je mistika jezika. Drevni, svešteni jezik dira srce čoveka i iznuđuje zvučanje skrivenih struna duše. Modernisti to ne znaju i ne osećaju. Oni hoće da zamene drevne jezike novim, zbog toga da bi bila bolje razumljiva semantika reči, koja neće učiniti razumljivijom tajnu bogosluženja.
Osim toga, u liturgici postoji paralelni jezik likova i rituala, ne manje važan od slovesnog jezika. Taj simbolički jezik je još manje razumljiv, no on služi uključivanju čoveka u živu realnost proizašlih zbivanja. Ukoliko želimo da učinimo bogosluženje dostupnim našem telesnom razumevanju, tada moramo učiniti razumljivim obrede: ili zameniti ih slovesnom interpretacijom ili ih prevesti na jezik teatralne pantomime, to jest pretvoriti obred iz razgranatog sveštenog simbola u mimički gest. Šta će tada ostati od liturgije? Poučna predstava? Kada kažemo da je liturgija spominjanje zemaljskog života Hrista Spasitelja, tada uopšte nemamo u vidu da je liturgija isceniranje Jevanđelja. Liturgija je mogućnost za čoveka da posredstvom sveštenih simbola i sam postane učesnik biblijskih događaja, da unutrašnje preživi Golgotsku Žrtvu, kao Žrtvu prinesenu lično za njega, a Vaskrsenje Hrista, kao vaskrsenje svoje duše.
Rekli smo da je drevni jezik, sećanje čovekovog srca o njegovoj drevnoj otadžbini, izgubljenom raju. A, savremeni jezik je jezik škole i univerziteta, jezik ulice i pijace, fabrike i železničke stanice. On ne pomaže čoveku da se izbavi iz ropstva obične svakodnevnice, briga i interesa. Svešteni jezik svedoči o tome da u hramu imamo posla sa drugim svetom, drugom za nas neobičnom realnošću.
Ne samo među sadržajem reči i osećaja, nego isto tako i između osećaja i same forme jezika postoje asocirujuće veze. Uopšte forma ne može biti savršeno apstrahovana od sadržaja.
Novi jezik, hteli to ili ne, nosiće u sebi novi sadržaj, novu informaciju, novi emocionalni podtekst, čije ispoljenje i opredeljenje nije dostupno našem logičkom rasuđivanju.
Bogosluženje se ne sme mešati sa propovedi ili bogoslovljem. Propoved nam govori o duhovnom svetu, a molitva nas uključuje u taj svet. Bogoslovlje pokazuje put, a molitva vodi po tom putu…“
„Nekada je nepismenost naroda bolji čuvar narodne osobenost, njegove kulturne
fizionomije, nego pismenost po svaku cijenu“. Konstantin Leontjev.
Ovom rečenicom Ognjen Vojvodić počinje tekst o, na jedan od aktivnih načina, našim gubicima.
Ako opismenjavanje, u svakom smislu i bilo kom pogledu, vodi nedobronamerna potreba izopačene ljudske prirode.
http://www.ognjenvojvodic.info/jugoslovenski-jezicki-program-razgradnje-ruskog-jezika-i-naroda.html
https://plasma-laurentides.org/wp-content/uploads/2017/01/two-sides-of-the-same-coin-290×201-e1510528457664.png
https://tatmitropolia.ru/www/news2012/an/iko_16265972222.jpg
…“The world seems to have come to a point where there is no return. And Christians, in fact all people, cry for peace. No wonder that contemporary Christians, like the Holy Apostles prior to the Ascension of the Lord, hoping for the peace of the Lord and desiring it, are almost asking the question: “Lord, will you at this time restore the kingdom to Israel?” (Acts 1: 6) …“
http://www.spc.rs/eng/address_his_grace_dr_irinej_bishop_novi_sad_and_backa_plenary_session_cec_novi_sad_june_2_2018
http://the-magic-store.com/img/double-sided-coin-nickel-head-youre-always-a-winner_15675_600.jpg
Film iz 1975.
Detalj na 1.51.24.
Pasqualino Settebellezze
https://www.youtube.com/watch?v=Ig-Ty0ltY6k&t=6303s
Svaka čast Nikola. I za Ćirilicu, i za redosljed: ime pa prezime. Ta nismo Mađari da prvo prezime pišemo. A nismo/nijesmo ni Latini, da latinicom pišemo. Od Boga ti svako dobro, brate Srbine.
Stari hrast
Stari sam hrast
Poniko u oskuđu krša
Gušen šikarom
Branjen trnjem brata gloga
Pojen rijetkim kišama
Prečesto bez ručka
I bez večere
Za doručak
Zraci Sunca sa Istoka
A Zemlja, majka ko majka
Što ima, ona mi da
Rasto sam orlov vijek
Gmizavce i puzavice
Da nadrastem
Ni danas
Nemam mnogo
Nudim vam zlatan žir
I sebe
Za Badnjak
Kad Božić
Priđe
Momčilo
Od nastanka cirilica je bio PROJEKAT ZELJE CESKIH SLOVENA TU I LUZICKI SRBI PRUSI DO 13. VEKA BILI SLOVENSKA PLEMENA ZA SLOBODOM PISMOM OCUVANJEM SVOG . NARAVNO DA JE PROTERAN CIRILO METODIJE iz CESKE MORAVSKE… JEDAN UBIJEN DRUGI S PET UCENIKA OTISAO ZA OHRID . OTAD TAD JE CIRILICA SIMBOL OTPORA SLOVENA SLOBODE RAZLICITOSTI TOLERANCIJE MUCENISTVA NARODA U BORBI S ZLOM. INTRES ZA NESTANAK CIRILICE ISTI KO PRE 12 -13 VEKOVA KAD VLADAR CEHA VAPI CARIGRADU DA IM POSALJE UCITELJE I SLOVENSKO PISMO DA BI NAROD NAUKU HRISCANSKU RAZUMET MOGAO. KO I ONDA I DANAS ODVAJA I SPRECAVA U IME „HRISTA“ DA NAROD UPOZNA HRISTA I UCENJE HRISCANA. SVE JE ISTO . ETO VAM ODGOVORA. CIRILICA SIMBOL DA MOZEMO UPRKOS SILNIMA IME DOBILA PO UBIJENOM TVORCU PISMA KOJI MUKE I SMRT MNOOOGOO PUTA MOGAO DA ZAMENI ZA UDOBNOST AL SVAKI PUT IZABRAO CAST ISTINU SLOBODU ISUSA RAZPETOG I VECNO NEPROLAZNO CARSTVO ODBACIVSI MNOOGOO PUTA UDOBNOSTI ZEMALJSKE LOGIKE STVARI
Bravo Nilola, rado citam Vase clanke. Puno uspeha u radu.
Svaka čast brate Srbine!